Knjiga u rukama
Download Download PREUZMI PDF

Priručnik „ABC o antisemitizmu“ nudi sve što treba da znate o savremenom antisemitizmu na jednom mestu. Prvi je izvor informacija ove vrste u Republici Srbiji namenjen pre svega profesionalcima u medijima, kulturi sećanja i obrazovanju.

Autor: Miško Stanišić; Stručni saradnici: dr Aleksandar Stojanović i Nevena Bajalica; Preuzmite PDF izdanje priručnika. Štampano izdanje možete dobiti poštom po ceni usluge dostave.

Antisemitizam je prisutan u svim evropskim društvima, pa tako i našem, negde više, negde manje, negde otvorenije, negde ređe. To, nažalost, nije neobično. Antisemitizam je vekovima utkivan u ideologije i svetonazore koji su oblikovali naše poimanje sveta i društva u kojem živimo, tako da i danas, kada smo svesni koliko je otrovan i opasan, deo je podsvesti i nalazi se u mračnim uglovima evropskog kulturnog identiteta. Kao i u drugim zemljama, i u Republici Srbiji različita ispoljavanja antisemitizma i antisemitskih stavova možemo naći u celom društvenom i političkom spektru: od radikalne političke levice, preko centra, do ekstremne desnice. Možemo ga čuti uvijenog u prorusku i anti-EU propagandu. Ponekad provejava u diskusijama u medijima sa nacionalnim frekvencijama, kao što se ponekad „omakne“ i u opozicionim medijima. Nalazimo ga skrivenog iza političke propagande, manipulacija i zloupotreba istorije Holokausta. Nazire se iza nacionalističkih floskula i upozorenja da smo „ugroženi“. Čujemo ga u svakodnevnim opuštenim razgovorima na popodnevnoj kafi, uzgred, na radnom mestu, u autobusu. Nalazimo ga ponekad čak i u učionici — izgovara ga neka nastavnica istorije lično. Vidimo ga na zidovima ispisanim grafitima i u šarama flomasterom u liftu. Možemo ga naći i u ponekoj knjižari, na rafama među knjigama u slobodnoj prodaji. Teško ga možemo izbeći na društvenim mrežama. Ako se malo bolje i iskrenije zagledamo u mrak, možda ga možemo pronaći i u sebi.

Da bismo se suprotstavili antisemitizmu, moramo pre svega biti u stanju da ga prepoznamo. A da bismo ga identifikovali, moramo imati neka osnovna znanja o tome šta je antisemitizam i kako se ispoljava.

Kada su naše koleginice i kolege iz NVO Haver Srbija u Beogradu bili na meti grubog antisemitskog napada 7. novembra 2023, mislio sam iskreno (i naivno) da će javnost u Republici Srbiji biti zgrožena natpisom na zidu ispred njihovih prostorija: „Haver marš iz Srbije“. Bio sam siguran da će mediji, nevladine organizacije i civilni sektor, kao i institucije države, uključujući i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, Ministarstvo prosvete — a da ne pominjem policiju i tužilaštvo — burno i snažno reagovati i ne samo osuditi ovaj sramni antisemitski čin, nego pokrenuti čitav niz mera i aktivnosti. Mislio sam da će se počinioci brzo identifikovati i privesti pravdi, da će institucije pokrenuti mere prevencije i edukacije, i da ćemo se bolje pripremiti kako se to više ne bi ponovilo.
Umesto toga, desila se tišina. Ta tišina me je zapanjila više od samog napada. To da se mogu naći oni koji će napisati „Haver marš iz Srbije“ jeste strašno, ali zamislivo. Međutim, poražavajuće je što, u principu, celo naše društvo, barem tako izgleda, uopšte ne mari za to.

Samo nekoliko saopštenja koja su izdata i veoma ograničeni prostor koji je u medijskoj i društvenoj javnosti dat ovom incidentu nisu bili ni izbliza dovoljni ni proporcionalni.

Naprotiv, na društvenim mrežama su napadači, iako sakriveni iza avatara i bez otkrivanja pravih identiteta, otvoreno likovali, delili fotografije svoje „uspešne akcije“, rugali se i nastavljali sa ponavljanjem antisemitskog govora mržnje. Ubedljivo najveći broj komentara ispod njihovih postova bio je pozitivan i afirmativan. Mali broj onih koji su izrazili kritiku bio je zatrpan desetinama drugih koji su ih vređali ili ismevali.

Kada sam o svemu tome napisao jedan kritičan post na LinkedInu, mreži za profesionalce na kojoj se piše bez komfora anonimnosti, diskusija koja se razvila ispod mog posta me je potpuno šokirala. Desetine i desetine ljudi su, svi sa punim imenom i prezimenom, radnim mestom i imenom firme u kojoj rade, potpuno komotno i bez imalo ustručavanja u svojim komentarima otvoreno pisali antisemitske izjave, bez stida ili straha od posledica. Osim uvreda i pretnji na moj račun, „diskusija“ koja se tu razvila kretala se od neznanja do predrasuda, preko laži do mitova, od jedne do druge sve luđe teorije zavere, do objašnjavanja ko su „u stvari“ Jevreji, koji bogati Jevrejin ima veću moć od drugog i zapravo upravlja svetom, na koji način je „jevrejski nacizam najgori“, da li je Hitler bio Jevrejin ili samo Hazar i mason, i koji Jevreji su „dobri“, a koji su „deo odmetnutog plemena“. Prosto nisam mogao da se snađem šta je tu bio iskaz mržnje, a šta totalne neinformisanosti — ili i jedno i drugo. Nivo neznanja bio je šokantan, jednako kao i činjenica da se učesnici ne ustručavaju da takve stvari govore javno, sa punim identitetom, jer, očigledno, ili veruju da je sve to tačno i deo opšteprihvaćenog mišljenja, ili misle da nema opasnosti od bilo kakvih posledica po njih — ni pravnih, ni moralnih, ni profesionalnih (jer ja sam mislio da bi se neko ustručavao da takve stvari piše makar iz obzira da mu to sutra ne bi našli potencijalni poslodavac ili poslovni partner).

U ovim diskusijama primetio sam da deo učesnika upozorenje da antisemitizam postoji u našem društvu i poziv na sistemsku borbu protiv njega tumači kao nekakvu „optužbu“ na račun Republike Srbije ili srpskog naroda, što je potpuno neutemeljeno i pogrešno poimanje, i onda neki od njih reaguju ostrašćeno, agresivno, uvredama i pretnjama. Suprotstavljanje diskriminaciji građana iz manjinskih zajednica znak je snage i odgovornosti države i društva — nešto što nam svima služi na čast, a ne na sramotu.

Važno je naglasiti da, osim inicijativa civilnog društva na ovom polju, postoje i pozitivni primeri i tendencije institucionalnog rada. Republika Srbija je članica Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust (IHRA), gde aktivno učestvuje i u radu komiteta za borbu protiv antisemitizma. Vlada Republike Srbije usvojila je Radnu definiciju antisemitizma Međunarodne alijanse 26. februara 2020. godine, što je važan prvi korak i pretpostavka za dalji rad. U Novom Sadu je osnovan gradski Savet za prevenciju antisemitizma, što je pozitivan primer koji bi i drugi gradovi i opštine trebalo da slede. Uprkos tome, neke dugoročne, efikasne i sistemske strategije za suzbijanje antisemitizma i dalje izostaju.

U međuvremenu se desio niz novih antisemitskih incidenata, od kojih je najstrašniji svakako onaj u kojem je napadač, radikalizovani islamista koji je napao žandara, čuvara ispred Izraelske ambasade u Beogradu, ubijen. Napadač, srpski državljanin, prethodno je osmatrao potencijalne mete: beogradsku sinagogu Sukat Šalom i zgradu Jevrejske opštine u ulici Kralja Petra, dok na kraju nije odabrao Izraelsku ambasadu — što pokazuje da su meta napada bili Jevreji, bilo koji Jevreji, ne specifično Izrael. I ovog puta je u javnosti i od zvaničnika izostalo nedvosmisleno označavanje napada kao antisemitskog. Govorilo se o terorizmu, ali reč antisemitizam nije izgovarana.

Tišina nakon napada na Haver Srbija, reakcije na mrežama koje su usledile, kao i izostanak institucionalnih mera i dugoročnih strategija za suprotstavljanje antisemitizmu — zajedno sa nedovoljnim razumevanjem da su takve mere potrebne — naveli su me da razmišljam o tome na koji način bismo jednostavno i brzo mogli da doprinesemo da se ova situacija u Republici Srbiji počne menjati na bolje.

Tako se rodila spoznaja da bi bilo korisno imati jedan referentni izvor sa makar najosnovnijim informacijama o bazičnim pojmovima i najčešćim pitanjima ili zabludama vezanim za antisemitizam. Taj resurs bi morao biti napisan jednostavnim jezikom, u kratkim crtama, kako bi se informisali pre svega oni koji oblikuju javno mnjenje i razumevanje o antisemitizmu, kao što su profesionalci u medijima, akteri u kulturi sećanja, prosvetni radnici, kreatori politika i donosioci odluka. Ovakav referentni dokument bio bi dostupan i svim drugima kojima je stalo do društva koje se gradi na vrednostima ljudskog dostojanstva, vladavine prava, pluralizma i tolerancije, a koji bi želeli da prošire vidike i razmisle o tome kako bi i sami mogli da doprinesu da se antisemitizam i drugi oblici netolerancije, diskriminacije i mržnje na vreme prepoznaju i da im se suprotstavi.

Rezultat ove ideje je ABC o antisemitizmu – zbirka od 26 sekcija sa kratkim objašnjenjima osnovnih pitanja i pojmova o antisemitizmu.

Pozivam medije, prosvetne i kulturne radnike i donosioce odluka da koriste ABC o antisemitizmu kao referencu za pronalaženje odgovora o antisemitizmu, za odgovorno izveštavanje, nastavu i formulisanje politika vezanih za suprotstavljanju ovoj vekovnoj mržnji.

Miško Stanišić
direktor Terraforminga, predsednik Centra za borbu protiv antisemitizma CBA, i član delegacije Republike Srbije u Međunarodnoj alijansi za sećanje na Holokaust (IHRA)

1. Ko su Jevreji?

Jevreji su heterogena etnička zajednica koju povezuje određeni osećaj kolektivnog jevrejskog identiteta. Baš kao i kod drugih naroda, osećaj identifikacije i pripadanja jevrejskoj zajednici je individualan i može biti baziran na veoma različitim elementima: od vaspitanja, kulture i tradicije, osećaja povezanosti sa rodbinom i lokalnom zajednicom, zajedničkih istorijskih iskustava, do religijskih, spiritualnih ili filozofskih motiva.

Među Jevrejima je pre više od 3500 godina nastala prva monoteistička religija – judaizam. Krajem drugog milenijuma pre nove ere Jevreji su osnovali svoju državu na prostoru Izraela odnosno Palestine, ali su je Rimljani u 1. i 2. veku n.e. uništili čime je počela jevrejska dijaspora – progon Jevreja iz svoje zemlje i raseljavanje po svetu. Od tada Jevreji vekovima žive u različitim delovima sveta, širom Evrope, preko Bliskog Istoka i Severne Afrike, Severne i Južne Amerike, do Južne Afrike i Australije. Zbog toga jevrejska kultura i identitet obuhvataju elemente raznih kultura, jezika i tradicija, i obrnuto, ostavile su trag u mnogim zemljama. Kroz istoriju, Jevreji su dali značajan doprinos svetskoj kulturi, nauci, umetnosti i filozofiji.

Baš kao što je to slučaj i sa drugim narodima ili etničkim grupama, nekima je osećaj pripadnosti jevrejskom narodu ključni, a nekima manje značajan ili samo marginalan element identiteta. Lični osećaj pripadnosti ili identifikacije sa nekim narodom odnosno etničkom ili verskom grupom može zavisiti od situacije i u različlitim kontekstima i vremenima može biti manje ili više relevantan i bitan.

Za one Jevreje koji su religiozni, zajednička religija – judaizam, je jedan od važnih činioca identiteta. Za one koji su sekularni, važni nosioci jevrejskog identiteta mogu biti kultura, tradicija, običaji, svest o poreklu i veze sa užom i širom familijom.

Mnogim Jevrejima je zajednička prošlost značajan deo identiteta. Tu spadaju vekovna istorijska iskustva diskriminacije, progona i pogroma, ali i opstanka, snalaženja, otpora i uspeha.

Važan element kolektivnog identiteta mnogim Jevrejima je iskustvo Holokausta – pokušaja istrebljenja celog jevrejskog naroda u vreme nacizma. Nekim Jevrejima koji žive u državi Izrael, Izrael predstavlja jedan od ujedinjujućih faktora nacionalnog identiteta.

Ali, osim zajedničkih i dodirnih tačaka koji doprinose određenom osećaju kolektivnog jevrejskog identiteta, bez obzira da li žive u istoj zemlji ili u različitim zemljama širom sveta, Jevreji imaju najrazličitije političke, ekonomske, kulturne, pa i religijske i druge poglede, stavove i interese, i u tom smislu su veoma raznolika grupa – baš kao i većina drugih naroda.

2. Šta je antisemitizam?

Antisemitizam je specifičan oblik mržnje usmerene prema Jevrejima koja se zasniva na duboko ukorenjenim predrasudama, stereotipima i lažima. Antisemitizam može biti uperen prema Jevrejima kao grupi ili pojedincima, jevrejskoj zajednici, institutcijama i organizacijama, ali i prema nejevrejima. Antisemitizam je najstariji oblik mržnje u istoriji koji je još uvek široko rasprostranjen i aktuelan. Antisemitizam prožima evropsku istoriju i usađen je u evropsko kulturno nasledje i identitet. Prisutan je i danas u celom svetu, pa tako i u Srbiji.

Antisemitizam je oblik ksenofobije i rasizma koji se najjednostavnije može definisati kao mržnja prema Jevrejima. Antisemitizam je uvek baziran na predrasudama, stereotipima, falsifikatima, lažima i mitovima. Antisemitizam je nekada usmeren i prema nejevrejima – pojedincima, grupama ili organizacijama koje antisemiti smatraju jevrejskim ili ih identifikuju i povezuju sa Jevrejima čak i ako to nisu. Može se fokusirati na mržnju prema pojedincima – običnim građanima ili poznatim i javnim ličnostima, prema etničkoj i kulturnoj identifikaciji Jevreja, prema judaizmu kao religiji, prema državi Izrael kao simbolu jevrejskog kolektiva, prema stvarnim ili izmišljenim jevrejskim institucijama i organizacijama, pa i prema političkim, naučnim, filozofskim i drugim stavovima, pokretima i idejama, bez obzira da li oni objektivno imaju veze sa Jevrejima ili ne.

3. Antisemitizam je “kanarinac u rudniku"

Pojava antisemitizma signalizira društvene probleme i ukazuje na ugroženost osnovnih prava i sloboda ne samo jevrejske zajednice nego svih građana i celokupnog društva. Prisutnost i raširenost antisemitizma je pokazatelj šire društvene krize a odnos društva prema antisemitizmu je merilo ugroženosti ili snage pluralizma i demokratskog poretka u svakom društvu.

Termin „kanarinac u rudniku“ koristi se za opisivanje antisemitizma kao indikatora šire društvene krize. U prošlosti su rudari koristili kanarince da bi otkrili prisustvo otrovnih gasova—ako bi ptica umrla, to je bio znak da su rudari u opasnosti. Analogno tome, antisemitizam se često pojavljuje kao prvi znak da su i druge slobode i prava u društvu pod pretnjom. Kada antisemitizam postane vidljiv u društvu, to može biti indikator da su ugrožene i druge manjinske grupe. Borba protiv antisemitizma nije samo borba za Jevreje, već i za očuvanje osnovnih ljudskih prava i demokratskih vrednosti. Istorijski gledano, društva koja su tolerisala ili podržavala antisemitizam često su klizila u autoritarizam, nasilje i opresiju. Stoga, suzbijanje antisemitizma je vitalno za očuvanje pluralizma i demokratskog poretka u svakom društvu.

4. Definicija antisemitizma Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust IHRA

Pravno neobavezujuća radna definicija antisemitizma Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust IHRA, donesena 2016. godine, ustoličila se kao najvažniji globalno prihvaćeni dokument na koji se oslanjaju vlade, parlamenti, međunarodna tela, institucije, sportski savezi, univerziteti, civilno društvo, privredni subjekti i mnogi drugi, kako bi razumeli i identifikovali antisemitizam, i kreirali strategije i smernice za borbu protiv antisemitizma. Definiciju su do jula 2024. usvojili ili odobrili parlamenti i vlade preko 45 država, među kojima i Vlada Republike Srbije odlukom od 26. februara 2020. godine.

Sa 35 zemalja punopravnih članica među kojima je od 2011. godine i Republika Srbija, i permanentnim partnerskim organizacijama među kojima su Ujedinjene nacije, Unesko, OEBS, Savet Evrope i Evropska Unija, Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust IHRA je najvažnija međuvladina organizacija i međunarodni autoritet kada su u pitanju identifikovanje izazova, kreiranje trendova, kao i formulisanje i realizacija politika, smernica i preporuka na polju kulture sećanja na Holokaust i borbu protiv antisemitizma.

Pravno neobavezujuća radna definicija antisemitizma Međunarodne alijansa za sećanje na Holokaust IHRA donesena je 2016. godine, Od tada je postala najvažniji globalno prihvaćeni dokument na koji se oslanjaju vlade, parlamenti, međunarodna tela, institucije, sportski savezi, univerziteti, civilno društvo, i mnogi drugi, kako bi razumeli i identifikovali antisemitizam. Definiciju su usvojili ili odobrili parlamenti i vlade u preko 45 država, među njima i Vlada Republike Srbije koja je Pravno neobavezujuću radnu definiciju antisemitizma potvrdila 26. februara 2020. godine odlukom na sednici Vlade. Time bi i u Republici Srbiji ovaj dokument trebao biti baza za kreiranje politika i smernica za za identifikovanje i borbu protiv antisemitizma, kao i strategija za unapređenje znanja i profesionalnih kapaciteta relevantnih profesionalaca i aktera, kakvi su javna uprava, pravosuđe, policija, novinari, radnici u obrazovanju, kulturi, i drugi.

Definicija je u celosti dostupna na veb sajtu Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust IHRA, uključujući i prevod na srpski jezik. Ona glasi: “Antisemitizam je određeno viđenje Jevreja, koje se može izraziti kao mržnja prema Jevrejima. Retoričke i fizičke manifestacije antisemitizma usmerene su prema Jevrejima i pojedincima koji nisu Jevreji, odnosno njihovoj imovini, institucijama i religijskim objektima jevrejske zajednice.”

Dalje se kaže sledeće: “Manifestacije antisemitizma mogu biti usmerene protiv države Izrael, doživljene kao jevrejska kolektivnost. Međutim, kritikovanje Izraela koje je slično onom upućenom bilo kojoj drugoj državi ne može se smatrati antisemitskim. Antisemitizam često optužuje Jevreje za zaveru u kojoj navodno učestvuju sa ciljem nanošenja štete čovečanstvu. Jevreji se često krive kada ‘stvari idu naopako’. Ovo se izražava kroz govor, pisanu reč, različite vizuelne formate i druge aktivitete, uz predstavljanje Jevreja kroz negativne stereotipe”.

U nastavku teksta nudi se niz savremenih primera antisemitizma u javnom životu, medijima, školama, na radnom mestu i u verskoj sferi. Pročitajte je na veb sajtu Međunarodne alijanse IHRA:

IHRA vebsite

5. Termin “antisemitizam”

Iako je teza o “semitskim narodima” kao rasistički koncept prevaziđena u savremenoj nauci, a sama reč “antisemitizam” nastala kao izraz mržnje prema Jevrejima, termin “antisemitizam” je ostao do danas i označava specifični oblik mržnje usmerene prema Jevrejima. Pojam “antisemitizam” se, otkako je skovan, odnosi isključivo na Jevreje. Nikada nije imao druga značenja. Netačne su i neosnovane teze da se antisemitizam kao termin odnosi ili može odnositi na druge narode ili grupe osim Jevreja.

Pojam “semitski narodi” u rasnom kontekstu pojavio se još 1770-ih. Početkom 20. veka pseudo-nauka bazirana na rasističkim svetonazorima promovisala je tezu o “semitskim narodima” kao posebnoj etničkoj, kulturnoj i rasnoj kategoriji u koju bi spadali Arapi, Jevreji, Feničani i drugi narodi. Pojam “semiti” ili “semitski narodi” je danas prevaziđen i odbačen u savremenoj nauci, i više se ne koristi osim u lingvistici, gde označava grupu jezika koju nazivamo “semitski jezici”.

Termin „antisemitizam“ je skovao i popularizovao nemački novinar i političar Vilhelm Mar (Wilhelm Marr) krajem XIX veka. Mar je bio osvedočeni mrzitelj Jevreja i žestoki protivnik emancipacije Jevreja i drugih manjinskih grupa u moderno nemačko društvo. Terminom “antisemitizam” želeo je da istakne neprijateljstvo prema Jevrejima na osnovu njihovog etničkog porekla, a ne samo religije. Mar je 1879. godine osnovao i Antisemitističku Ligu – prvu nemačku organizaciju posvećenu specifično borbi protiv navodne “opasnosti” koju su Jevreji predstavljali po nemačko društvo. Tako je i sam termin “antisemitizam” nastao kao izraz animoziteta prema Jevrejima, dakle – onog oblika mržnje koji danas zovemo antisemitizam.

6. Kako se izražava antisemitizam?

Antisemitizam se može manifestovati na mnogo načina i u različitim oblicima: od suptilnih antisemitskih aluzija, diskriminacije, širenja antisemitskih teorija zavera, pretnji, do fizičkog nasilja. Svaka manifestacija antisemitizma je otrovna i neprihvatljiva pa i u slučaju kada se akt antisemitizma odigrava tamo gde nema Jevreja. 

Antisemitizam se izražava, i može naći u svim oblicima i formatima ljudske komunikacije i interakcije i u svim sferama života: kroz “šale i viceve”, preko indirektnih ili otvorenih verbalnih napada i optužbi, kroz grafite na ulicama, karikature i internet “mimove”, putem skrnavljenja ili uništavanja jevrejskih simbola i objekata, poricanja i iskrivljenja Holokausta, anonimnih ili otvorenih pretnji Jevrejima pojedincima, zajednici ili institucijama, pa sve do nasilja, pogroma i ubistva.

Antisemitizam se može ispoljavati otvoreno i direktno, ciljano prema specifičnoj žrtvi – bilo prema Jevrejima pojedincima, običnim građanima ili poznatim javnim ličnostima, ili prema jevrejskoj zajednici ili institucijama. U tom slučaju antisemitizam se izražava upravo sa namerom da se žrtva izloži agresiji, dovede u neprijatnu situaciju, povredi, uvredi, ponizi, uzruje i zaplaši. Ali, antisemitizam se iskazuje i u kontekstima gde među prisutnima nema Jevreja, tako da naizgled nema direktne žrtve. Važno je naglasiti da se i u takvom slučaju radi o antisemtskom incidentu, jer svaka manifestacija antisemitizma je otrovna i neprihvatljiva.

Antisemitizam se može iskazivati kroz političke, ekonomske i društvene teorije zavere. Može se prepoznati u političkim stavovima krajnje levice i desnice, i često je jasno evidentan na transparentima, zastavama, simbolima, i parolama prilikom demonstracija tih organizacija. Prisutan je na fudbalskim stadionima u skandiranju određenih najvijačkih grupa. Može se prepoznati u stavovima nekih verskih zvaničnika ili u religijskoj propagandi, kako kod hrišćana tako i kod muslimana. Antisemitizam je posebno opasan kada je zloupotrebvljavan kod grupa koje, krijući se iza paravana vere, u stvari rade na radikalizaciji i regrutaciji terorista. Antisemitizam može biti prisutan i u obrazovanju, u školama i na univerzitetima, kako među nastavnicima i profesorima, u udžbenicima i nastavnim materijalima, tako i među đacima i studentima.

Antisemitizam se često manifestuje kroz indirektne aluzije u svakodnevnim razgovorima, a prisutan je i u popularnoj kulturi i kvazi-naučnoj literaturi. Masovno je prisutan u digitalnoj sferi: na društvenim mrežama, različitim sajtovima i internet portalima. Može se naći i u nekim igricama. Neretko je distribuisan putem postova na mrežama, „komentara“ na postove i članke, putem audio i video podkasta i drugih digitalnih formata.

Antisemitizam se često ispoljava kroz „kodirani“ jezik, bez da se Jevreji pominju direktno i otvoreno, kroz indirektne alizije. Tako se na primer pominju „globalisti“, „bogate porodice koje vladaju svetom“, „Hazari“, „masoni“, „cionisti“, „oni koji stoje iza duboke države“, „moćnici koji zaista upravljaju svetskom monetarnom politikom/berzom/medijima“ i sl.

7. Na koji način su pogođene žrtve antisemitizma?

Antisemitizam ostavlja teške posledice po žrtve koje se često osećaju izolovano, bespomoćno i prepuštene same sebi. Uvrede, maltretiranje, ponižavanja, pretnje, i osećaj da joj je bezbednost ugrožena, žrtvu antisemitizma čini veoma ranjivom. Postojanje latentnog ili otvorenog antisemitizma u društvu neretko navodi žrtvu da krije svoj jevrejski identitet. Antisemitizam ostavlja psihičke i emotivne posledice koje se mogu prenositi sa generacije na generaciju.

Antisemitizam ima duboke psihološke i društvene posledice na svoje žrtve. Ljudi koji su izloženi antisemitizmu često osećaju potrebu da sakrivaju svoj identitet, iz straha od diskriminacije ili nasilja. Osećaj nesigurnosti može dovesti do izolacije, anksioznosti, i depresije. Antisemitizam ne pogađa samo pojedince, već cele porodice i zajednice, koje se suočavaju sa vandalizmom, napadima na sinagoge i druge oblike nasilja. Dugoročne posledice antisemitizma uključuju društvenu marginalizaciju i oslabljenje zajedničkog identiteta. 

Žrtve antisemitizma se često, kako ne bi “raskrinkali” svoje jevrejsko poreklo ili pripadnost jevrejskoj zajednici, ustručavaju da izraze svoje mišljenje, izbegavaju da se druže sa drugim Jevrejima, ne obeležavaju jevrejske praznike i ne upražnjavaju svoju kulturu i običaje. U krajnjem slučaju, pod kontinuiranim stresom i pritiskom, žrtve mogu da se odluče na emigraciju kao poslednji čin u nadi da će negde drugde biti zaštićeni i uživati slobode i prava kao i svi drugi građani. 

Kada su mladi svedoci ili mete antisemitizma u svojim zajednicama, mogu se osećati posebno poniženo, uplašeno i ranjivo.

8. Ko su antisemiti?

Kao najstariji oblik mržnje antisemitizam je vekovima bio široko rasprostranjen i ukorenjen u pore evropskog identiteta, kulture i različite segmente društva. Zato se antisemitizam i danas može pronaći u svim delovima društva – među bogatima i siromašnima, muškaracima i ženama, starijim i mladim, visokoobrazovanim i neobrazovanim. Antisemiti su pojedinci ili grupe koji iskazuju mržnju prema Jevrejima, i svemu što smatraju “jevrejskim” ili povezuju sa Jevrejima, bilo iz političkih, kulturnih, verskih, nacionalističkih ili rasističkih motiva, a ponekad kao rezultat neinformisanosti. Bez obzira na motive, svi oblici antisemitizma su neprihvatljivi ne samo zato što ugrožavaju jevrejsku zajednicu, nego i osnovne građanske i demokratske vrednosti, pa tako i sve građane.

Antisemitizam je često povezan sa radikalnim desničarskim ili levčarskim ideologijama, ili religioznim ekstremizmom. Neki antisemiti su otvoreni i jasno iskazuju animozitet prema Jevrejima, a neki su suptilniji, kao što su neki savremeni politički ili društveni pokreti koji diskretno koriste antisemitsku retoriku. Ipak, važno je razumeti da antisemiti nisu samo poklonici fašizma ili džihadisti, što mnogi misle, nego da su i među sasvim običnim ljudima u našoj okolini. Antisemiti mogu biti pojedinci iz različitih društvenih slojeva i ideoloških pozadina – od otvorenih ekstremista i zagriženih mrzitelja, do običnih ljudi koji su zavedeni stereotipima i teorijama zavere.

Ponekad ljudi nisu svesni svojih predrasuda, niti da svojim izjavama i postupcima duboko vređaju i ozbiljno ugrožavaju pojedince i jevrejsku zajednicu. Na taj način oni učestvuju u promociji i širenju antisemitskih stereotipa, laži i teorija zavere bez da uviđaju do koje mere njihovi postupci direktno pogađaju ljude u njihovoj najbližoj sredini – sugrađane, komšije, kolege na poslu ili u školi, čak i lične prijatelje. Ali, na žalost, ima i onih koji su sasvim svesni da šire mržnju i nije ih briga za posledice. Kada su u pitanju grupe i organizacije koje promovišu antisemitizam, one su uvek duboko svesne šta čine i koje su posledice njihovog delovanja.

9. Antisemitizam kroz istoriju

Karakteristike i manifestacije antisemitizma su se vremenom menjale, prilagođavajući se različitim kulturnim, religijskim i političkim kontekstima. Jedna od osnovnih specifičnosti antisemitizma je upravo njegova postojanost i sposobnost transformacije i adaptacije novim društvenim situacijama u različitim periodima. Iako se kroz istoriju menjao, antisemitizam je uvek bio baziran na starim i dobro poznatim mitovima i stereotipima koji su samo menjali formu, ali ne i suštinu. Možemo definisati nekoliko najkarakterističnijih oblika antisemitizma kroz istoriju:

  • Hrišćanski antisemitizam,
  • Tradicionalni antisemitizam,
  • Rasni antisemitizam,
  • Nacistički antisemitizam,
  • Savremeni antisemitizam.

Antisemitizam se razvijao tokom vekova, oblikovan raznim kulturnim, religijskim i političkim faktorima:

  1. Hrišćanski antisemitizam: Ovaj oblik antisemitizma pojavio se sa usponom hrišćanstva iz potrebe hrišćanstva da pokaže svoju superiornost nad judaizmom kao starijom monoteističkom religijom iz koje je hrišćanstvo vuklo korene, i nad Jevrejima kao narodom na čijoj sudbini je baziran Stari Zavet. Karakteristično je okrivljavanje Jevreja za raspeće Isusa, odnosno optužbi za “bogoubistvo”. Hrišćanski religijski antisemitizam je stvorio duboko ukorenjene predrasude protiv Jevreja u hrišćanskim društvima, što je vekovima dovodilo do različitih oblika progona.
  2. Tradicionalni antisemitizam: Tokom srednjeg veka, Jevreji su često proglašavani krivcima za najrazličitije društvene probleme. Jevrejske zajednice su izložene proterivanju i pogromima (Engleska 1290, Francuska 1306, Španija 1492). Optuživane su za krvnu klevetu (apsurdna laž da Jevreji koriste krv hrišćanske dece u verskim obredima) i zelenašenje (pozajmljivanje novca uz kamatu) i bile žrtve nasilja u masovnim neredima posebno tokom kriza kakva je bila epidemija kuge, kada su Jevreji optuživani za širenje bolesti.
  3. Rasni antisemitizam: U 19. veku, uz razvoj pseudo-naučnih rasnih teorija, antisemitizam se pomerio sa religijskih predrasuda ka rasnoj mržnji. Jevreji su sada viđeni ne kao religijska grupa, već kao zasebna, suštinski različita inferiorna „rasa“ koja se ne može asimilovati u novonastale nacije. Ovaj oblik antisemitizma je naglašavao biološku determinisanost i bio je povezan sa evropskim kolonijalizmom i imperijalizmom.
  4. Nacistički antisemitizam: Pod nacizmom, antisemitizam je dostigao svoj najrazorniji oblik. Duboko ukorenjena u rasnom antisemitizmu, nacistička ideologija je Jevreje prikazivala kao egzistencijalnu pretnju nemačkom narodu i “čistoći arijevske rase”, krivce za sve društvene probleme, i one koji stoje iza svih “nemačkih neprijatelja” od kapitalizma do boljševizma, što je kulminiralo u sistematskom ubistvu šest miliona Jevreja tokom Holokausta – zločinu u kojem su osim Nemaca učestvovali mnogobrojni kolboracionisti i saradnici, i milioni pasivnih posmatrača širom Evrope.
  5. Savremeni antisemitizam: Nakon Drugog svetskog rata, antisemitizam nije nestao. Danas se manifestuje na razne načine, uključujući negiranje ili iskrivljenje i zloupotrebu istorije Holokausta, demonizaciju Izraela, kao i mnogobrojne teorije zavere koje sugerišu da Jevreji kontrolišu globalne finansije, medije ili vlade. Mnogi od antisemitskih mitova u savremenom društvu vuku korenje iz veoma starih apsurdnih optužbi protiv Jevreja, tako da je npr. teorija zavere o tome da su Jevreji stajali iza pandemije Covid 19 u stvari samo osavremnjeni oblik stare optužbe o trovanju bunara i širenju kuge. Antisemitizam je često povezan sa drugim oblicima ksenofobije i rasizma. Karakteristično za savremeni antisemitizam je i neprijateljstvom prema državi Izrael, posebno kada prerušen u kritiku politike Izraela negira pravo Izraela na postojanje. Danas antisemitizam ostaje stalna pretnja, karakterisana nasiljem, terorizmom i napadima na sinagoge, jevrejske škole i pojedince.

Istorijski aspekti antisemitizma odražavaju postojanost i prilagodljivost antisemitizma u različitim periodima i kontekstima, i duboku ukorenjenost u kulturnim, religijskim i političkim sistemima. Od ranog hrišćanskog antisemitizma do nacizma i savremenih oblika ove mržnje, antisemitizam ostaje snažna i opasna sila. Razumevanje istorijskog konteksta i njegove evolucije je ključno za borbu protiv savremenih manifestacija antisemitizma.

10. Antisemitizam u Srbiji

Iako su Jevreji integralni deo srpske istorije i kulture, antisemitizam je u Srbiji bio prisutan u različitim oblicima. Između dva svetska rata, desničarski i profašistički pokreti u Srbiji propagirali su antisemitske ideje. Nakon rata i ogromnog stradanja Jevreja u Holokaustu, antisemitizam je bio prisutan u manje očiglednim formama, ali je ponovo ojačao od 1990-ih. Savremeni antisemitizam u Srbiji nalazimo u različitim oblicima ksenofobije prema manjinskim grupama u društvu, prisutan je u proruskoj i antievropskoj propagandi, različitim teorijama zavere, manifestuje se i kroz zloupotrebe i manipulacije istorijom Holokausta, antiizraelski, ali tradicionalni antisemitizam, i često je povezan sa nacionalističkim narativima. Nosioci antisemitizma u Srbiji su danas različite antidemokratske snage, desničarski i levičarski ekstremisti, radikalni islamisti, ali i obični građani među kojima mnogi nisu ni svesni da iskazuju i šire antisemitske stavove, što problem čini kompleksnijim.

U periodu između dva svetska rata, kao i u drugim delovima Evrope, u Srbiji se pojavljuje antisemitizam inspirisan rasističkim idejama i fašističkim političkim svetonazorom. Za vreme Drugog svetskog rata, okupacionim vlastima su pomagali Nedićeva Vlada nacionalnog spasa, ljotićevci, žandarmerija i specijalna policija, kao i deo četničkog pokreta, u širenju antisemitske propagande, identifikovanju, hapšenju, privođenju i masovnom uništavanju Jevreja u Srbiji.

U toku poslednjih tridesetak godina, od ratova 1990-ih, antisemitizam je prisutniji u srpskom društvu. Savremeni antisemitizam u Srbiji se javlja u širem kontekstu radikalizacije, netolerancije, ksenofobije i rasizma, koji prati obrazac ispoljavanja netrpeljivosti, često i otvorene mržnje prema različitim manjinskim grupama, “drugim” i drugačijim.
Antisemitska literatura je dostupna u knjižarama u Srbiji. U različitim izdavačkim kućama objavljeno je više stotina antisemitskih naslova, kako novih “radova” srpskih autora tako i reprint izdanja dela srpskih kolaboracionista i dokazanih antisemita iz vremena nacizma.

Pojedini tabloidi povremeno objavljuju antisemitske ili tekstove autora koji se mogu povezati sa antisemitizmom. Neke televizije u Srbiji, čak i neke od onih sa nacionalnom frekvencijom, u svoje programe s vremena na vreme dovode goste koji iznose antisemitske stavove i propagandu, a dešava se i da prenose otvoreno antisemitske priloge proizvadene u drugim zemaljama ili direktno preuzete sa kontraverznih i rasističkih YouTube kanala.

Društvene mreže su i u Srbiji, baš kao i u drugim zemljama, osnovni izvor širenja antisemitske propagande. Na popularnim mrežama, različite grupe i pojedinci s vremena na vreme objavljuju antisemitske sadržaje. Neki od takvih sadržaja su nastali u inostranstvu i prenose se bez prevoda na srpski, neki su prevedeni i prilagođeni, a neki su proizvedeni u Srbiji.

Savremeni antisemitizam među desničarskim organizacijama u Srbiji karakteriše slavljenje i promocija rehabilitacije srpskih fašista i kolaboracionista kakvi su Milan Nedić ili Dimitrije Ljotić. Neke desničarske organizacije koje u današnoj Srbiji predstavljaju značajne nosioce antisemitizma inspiraciju crpe u delu i ličnosti Nikolaja Velimirovića. Među levičarskim organizacijama u Srbiji karakterističan je antisemitizam povezan sa suprotstavljanjem globalizmu, imperijalizmu i kapitalizmu, koje povezuju sa starim antisemitskim mitovima o “svetskoj jevrejskoj moći i zaveri”. Za levičare je karakteristično i maskiranje antijevrejske propagande iza navodne kritike Izraela. U Srbiji postoje i radikalizovane islamističke grupe koje, između ostalih, imaju i antisemitske ciljeve. Sve ove grupe izvode različite akcije koje su neretko obojene antisemitizmom, od demonstracija, preko pisanja grafita, napada na jevrejsku imovinu i institucije, kakav je bio napad na prostorije NVO Haver u decembru 2023, pa čak i do terorizma, kakav je bio slučaj napada na ambasadu Izraela u Beogradu u julu 2024.

Međutim, i obični građani koji ne pripadaju ekstremnim političkim i radikalizovanim grupama učestvuju u širenju i promociji antisemitskih ideja i propagande, nekada svesno, a nekada kao posledica neznanja i neinformisanosti.

Antisemitizam se tipično pojavljivao i širio u našem društvu u trenucima kriza i nesigurnosti. U kontekstu NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, tipično je dovođenje u pitanje “lojalnosti” jevrejske zajednice Srbije koja je optuživana da je saučestvovala u NATO agresiji ili da “nije učinila dovoljno da je spreči” – što je takođe bazirano na mitu o “svetskoj jevrejskoj moći”. Tokom pandemije kovida 19 deo teorija zavere je optuživao Jevreje za kreiranje i širenje zaraze, a posebno je bio na meti antisemitskih uvreda i optužbi dr Predrag Kon.

Fokus na komparativno stradalništvo jevrejskog i srpskog naroda, karakteristično za srpski nacionalistički diskurs o srpskom mučeništvu, neretko se iskazuje kroz iskrivljenje i zloupotrebu istorije za nacionalističku propagandu i širenje straha i mržnje. Iza takvih narativa takođe stoje antisemitiski stereotipi.

U Republici Srbiji ne postoje razvijeni mehanizmi za prijavljivanje antisemitističkih incidenata, za praćenje i monitoring antisemitizma, niti postoji nacionalna strategija ili akcioni plan za suprotstavljanje antisemitizmu, tako da je veoma teško objektivno pratiti stanje antisemitizma u našem društvu.

11. Stereotipne "osobine" Jevreja

Već vekovima, pa sve do danas, u mnogim društvima opstaju predrasude i uverenja o određenim stereotipnim, najčešće negativnim osobinama koje su navodno „karakteristične za Jevreje“. Ovi stereotipi su često međusobno protivrečni. U svakodnevnim razgovorima, u novinskim člancima, literaturi, u pozorišnim i filmskim delima, popularnoj kulturi, kroz mimove na društvenim mrežama, Jevreji često predstavljaju kao lukavi, podmukli, prevrtljivi, pohlepni, nemoralni, nelojalni i neprijateljski nastrojeni prema svim nejevrejima i sledbenicima drugih religija. Istovremeno im se pripisuju i određene tobožnje fizičke osobenosti, kao što su niži rast, veliki nos, poguren stav, „krvoločan“ pogled, naglašena, gusta i često dugačka brada, dugački kvrgavi prsti, i slično.

Ove predrasude su prisutne i danas, i u našem društvu, u najširem javnom diskursu: u kulturi, politici, u vicevima, diskusijama i analizama u medijima, u otvorenoj ili diskretnoj antijevrejskoj propagandi, pa čak i u školama.

Svako pripisivanje niza zajedničkih osobina svim pripadnicima celog jednog naroda, a posebno kada taj narod, kao što je slučaj sa Jevrejima, živi rasut po celom svetu, duboko integrisan u različite lokalne kulture i narode, sasvim je jasno potpuno besmisleno i neutemeljeno. U slučaju Jevreja, predrasude o “ karakteritičnim osobinama Jevreja“ vekovima su služile kao opravdanje za diskriminaciju, segregaciju i nasilje.

Verovanje da svi Jevreji, nezavisno od njihovog porekla, kulture i društva kojima pripadaju, imaju određene (najčešće) negativne karakterne osobine, seže duboko u prošlost.

Osim već pominjanih „loših moralnih i ličnih karakteristika“ koje im se pripisuju, Jevreji se često vizuelno predstavljaju sa izraženim detaljima vezanim za određene segmente jevrejske religije i tradicije, posebno hasidske (ortodoksne struje u judaizmu). Prikazuju se kako nose crne kapute, bele košulje, imaju duge brade i specifične šešire, ispod kojih vire pejsovi (kovrdžavi pramenovi kose). U drugim slučajevima se, opet, prominentno vide Davidove zvezde na ogrlicama, značkama i drugim mestima. U stvarnosti, jevrejska tradicija je izuzetno raznolika i postoji veliki broj grupacija među Jevrejima vernicima koji poštuju i prate sasvim različite kodekse oblačenja i izgleda, kao što postoji i ogroman broj onih koji su sekularni ili svoje verske običaje izražavaju veoma diskretno.

Nekada se Jevreji prikazuju kao bogati industrijalci ili bankari, debeli ljudi sa prenaglašenim velikim stomacima u skupim odelima i šeširima. U poslednje vreme se Jevreji na crtežima i mimovima često prikazuju i sa isukanim noževima ili drugim oružjem, ili sa krvavim rukama, ili se na druge načine pokušava naglasiti njihova krvoločnost i zločinački karakter.

Mnoge od ovih „osobina“ pripisanih Jevrejima međusobno su kontradiktorne. Tako su, npr., s jedne strane Jevreji predstavljani kao ružni, prljavi i odvratni, a sa druge kao zavodnici koji seksualno iskorišćavaju mlade nejevrejke.

U 19. i 20. veku pseudonaučne rasne teorije uvele su „biološke“ klišee u antisemitsku sliku o Jevrejima, a politička propaganda ju je pretvarala u karikature, ilustracije u dečjim knjigama i udžbenicima, plakate i druge formate za širenje mržnje. Nacistička propaganda upravo je preko stereotipa gradila sliku „opasnog“ i „parazitskog“ Jevrejina.

Isti vizuelni klišei danas se recikliraju u internet mimovima, a stereotipne osobine Jevreja se i dalje reprodukuju. Forma je savremenija, ali je funkcija ista: normalizacija mržnje i dehumanizacija.

Nažalost, i danas se isti i slični obrasci pojavljuju u različitim formama, dok suština ostaje ista, bazirana na predrasudama, stereotipima, lažima i generalizaciji. Sva ova uopštavanja nisu odraz činjenica, već rezultat predrasuda koje su vekovima služile za dehumanizaciju Jevreja i opravdanje mržnje. Zato je važno prepoznati i odbaciti ove klišee u svakodnevnom govoru, medijima, obrazovanju i politici, jer oni nisu bezazleni obrasci, već pogonsko gorivo antisemitizma.

12. Kako prepoznati antisemitizam? 3D: Delegitimizacija, Demonizacija i Dvostruki standardi

Metodologija 3D predstavlja jasan okvir za identifikaciju antisemitizma, naročito u kontekstu kritike Izraela, ali i u drugim slučajevima, kada su u pitanju manifestacije antisemitizma prema jevrejskim (i nejevrejskim) pojedincima, zajednicama, institucijama i organizacijama. Ova metodologija pomaže da se razlikuje legitimna kritika od antisemitizma, koji može biti prikriven i suptilan. Naziv „3D“ odnosi se na tri ključna elementa: Delegitimizaciju, Demonizaciju i Dvostruke standarde. Prilikom analiza različitih situacija, kako bi definisali da li je u pitanju antisemitizma ili legitimna kritika, postavljaju se sledeća pitanja: Da li se pravo na postojanje uskraćuje samo Izraelu ili i drugim državama? Da li se kritika zasniva na dokazima i činjenicama, ili na stereotipima i emocijama koji demonizuju jevrejski narod ili državu Izrael? Da li se Izrael tretira po istim standardima kao i druge države u sličnim okolnostima?

Primena 3D metodologije (Delegitimizacija, Demonizacija, Dvostruki standardi) u praksi pruža strukturiran pristup prepoznavanju antisemitizma. Ovu metodologiju za identifikaciju antisemitizma je razvio Natan Sharansky, nekadašnji sovjetski disident i borac za ljudska prava.

1. Delegitimizacija

Delegitimizacija se prepoznaje kada se negira pravo Izraela da postoji kao suverena država. Ovo prevazilazi kritiku konkretnih političkih odluka i prelazi u osporavanje osnovnog prava izraelskog naroda na samoopredeljenje. U praksi se to može manifestovati kroz: izjave da je osnivanje Izraela istorijska „greška“; Da država Izrael nema pravo da se brani; Političke inicijative koje teže ukidanju države Izrael; Akademske ili kulturne kampanje koje promovišu ideju da je izraelsko postojanje „nelegitimno“; itd.

Primena 3D metodologije podrazumeva postavljanje pitanja: Da li se pravo na postojanje uskraćuje samo Izraelu ili i drugim državama? 

2. Demonizacija

Demonizacija uključuje prikazivanje Izraela, ili Jevreja uopšte (pojedinaca, grupa, zajednica, institucija) kao inherentno zlih ili destruktivnih. Ovo se prepoznaje kroz: Poređenja Izraela sa nacističkom Nemačkom; Medijsko izveštavanje koje prenosi lažne ili iskrivljene priče s ciljem da Izrael, ili Jevreje, predstavi kao globalnu pretnju; Javne demonstracije koje koriste uvredljive simbole ili karikature sa antisemitskim stereotipima; Širenje dezinformacija koje imaju za cilj da Izrael prikažu kao nemoralnu državu; itd. Takva retorika prelazi granice legitimne kritike, jer nije usmerena na konkretne politike ili postupke, već stvara negativan stereotip o celom jevrejskom narodu, građanima Izraela, i/ili državi Izrael.

3D metodologija ovde ispituje: Da li se kritika zasniva na dokazima i činjenicama, ili na stereotipima i emocijama koji demonizuju jevrejski narod ili državu Izrael?

3. Dvostruki standardi

Primena dvostrukih standarda podrazumeva kritiku Izraela za postupke za koje se drugim državama ne upućuju iste osude. Na primer, kada se Izrael optužuje za kršenje ljudskih prava dok se slični postupci drugih zemalja ignorišu ili minimiziraju, to ukazuje na pristrasnost. Ovaj pristup dodatno naglašava antisemitizam kada je jedina država Jevreja meta nesrazmerne pažnje i osude. Ovo se može ispoljiti kroz: Nesrazmerno kritikovanje Izraela u odnosu na druge države sa sličnim ili težim kršenjima ljudskih prava; Medijske i političke kampanje koje kritikuju izraelske poteze dok se ignorišu slične akcije u konfliktima širom sveta; Akademske bojkote koji ciljaju izraelske naučnike i univerzitete, dok istovremeno sarađuju s institucijama iz zemalja u kojima se dokazano krše ljudska i građanska prava ili čine različiti zločini; itd.

Praktična primena metodologije ovde se fokusira na pitanje: Da li se Izrael tretira po istim standardima kao i druge države u sličnim okolnostima?

Zaključak

Metodologija 3D ne služi da ućutka kritiku izraelske politike, već da razjasni kada ta kritika prelazi u antisemitizam. Ključna razlika leži u nameri i načinu izražavanja. Kritika Izraela je legitimna sve dok ne osporava njegovo pravo na postojanje, ne demonizuje državu i narod, i ne koristi dvostruke standarde. Ova metodologija pruža važno sredstvo za prepoznavanje antisemitizma i promoviše fer i uravnotežen pristup u javnom diskursu.

13. Teorije zavera

Teorije zavere su narativi koji tvrde da različite važne događaje ili društvene, pa čak i prirodne pojave tajno orkestriraju i realizuju obično male, ekskluzivne, ali moćne grupe koje deluju koordinisano i skriveno. Tipično ne nude kredibilne, proverljive dokaze i imaju tzv. samozatvarajuću logiku: svaki dokaz suprotnog tumače kao deo navodnog zataškavanja.

S jedne strane, savremeni antisemitizam u velikoj meri ima konspirološku podlogu i često se izražava kroz različite oblike teorija zavera. S druge strane, antisemitski stavovi snažno su ugrađeni u većinu aktuelnih teorija zavere, čak i onih koje se bave sasvim raznovrsnim pojavama i temama koje nemaju veze sa Jevrejima.

Teorije zavere najčešće su utemeljene na predrasudama, stereotipnim predstavama, emotivnim reakcijama i nepouzdanim i neuverljivim dokazima. Uprkos tome, teorije zavere su popularne i široko rasprostranjene u celom svetu, pa tako i u Srbiji.

Teorije zavere obično objašnjavaju neki događaj, situaciju ili proces delovanjem tajnih, moćnih i zlonamernih aktera, vođenih sopstvenim interesima na štetu drugih (neretko — „čitavog čovečanstva“). Teorije zavere često nude jedan sveobuhvatan uzrok za složene pojave, uz izraženo nepoverenje prema zvaničnim ili stručnim nalazima, što praktično onemogućuje da se tvrdnja proveri ili činjenicama obori.

U informatičkoj epohi, masovna upotreba interneta i društvenih mreža doprinela je brzom širenju takvih narativa: od „ravne Zemlje“, preko „velike zamene stanovništva“ (teorija o smišljenoj promeni demografije), „duboke države“ (navodna mreža moćnika koja u paralelnim strukturama državnog aparata deluje izvan demokratske kontrole), različitih priča o uzrocima i razvoju pandemije COVID-19, do tumačenja velikih nesreća, atentata i tehnoloških promena kao dela jedinstvenog plana.

Antisemitske teorije zavere imaju duboke istorijske korene — od atribuiranja kolektivne krivice Jevrejima za smrt Isusa Hrista, preko narativa o savezu Jevreja i masona sa ciljem „rušenja hrišćanske civilizacije“ i nacionalnih država, do ključne uloge koju su takvi mitovi odigrali u formiranju svetonazora nacizma.

Savremeni antisemitizam u velikoj meri počiva na teorijama zavere. U to spadaju priče o „globalistima“, „dubokoj državi“ ili „svetskom finansijskom lobiju“. Ovi narativi su najvećim delom samo nova ambalaža za stare antisemitske mitove. Dobar primer su „Protokoli sionskih mudraca“ (antisemitski falsifikat iz 1903. godine) koji su, iako dokazani falsifikat, korišćeni kao propagandni alat i „dokaz“ za demonizaciju Jevreja, sa tragičnim posledicama u 20. veku. „Protokoli“ i dalje kruže kao „dokaz“ da Jevreji navodno upravljaju svetskim događajima i mogu se i dan-danas kupiti i u srpskim knjižarama u slobodnoj prodaji.

14. Kodirani jezik antisemitizma

Pojedini antisemiti svesni su zakonske kažnjivosti i moralne osude koju sobom povlači iskazivanje antisemitskih stavova u javnosti. U želji da izbegnu sankcije i moralnu osudu, ali i da bi lakše prišli široj publici i plasirali svoje ideje većem broju ljudi, antisemiti često koriste kodirani jezik, upotrebljavajući simbole, metafore, alegorije, aluzije (prikrivene reference) i specifične termine i izraze. Kada se obrati malo više pažnje, može se odgonetnuti da se zapravo govori o Jevrejima i da se iznose antijevrejski stavovi i propaganda.

Osim toga, unutar neonacističkih i rasističkih krugova koriste se specifične skraćenice, reči, interpunkcijski znaci i brojevi koji imaju kodirana značenja u kontekstu izražavanja antisemitizma.

U svakodnevni diskurs ušle su reči i fraze koje deluju kao opšti pojmovi, ali u kontekstu funkcionišu kao kodirane, sasvim jasne antisemitske aluzije.

Neki primeri takvih aluzija koje u kontekstu zapravo znače „Jevreji“ ili „jevrejski uticaj“ su „globalisti“, „svetska elita“, „kosmopoliti“, „svetski finansijski lobi“, „bankari“, „medijski moguli“, „cionisti“ (kada se koristi kao opšta etiketa za sve Jevreje), „izraelski lobi“ (kada zapravo znači „Jevreji uopšte“), „Rothschildi“, „Soros“ (kada se navodi pojedinac ili jedna porodica kao paravan za „sve Jevreje“) ili „holivudska mašinerija“ (u kontekstu narativa o jevrejskoj kontroli kulture), i slično.

Na isti način koriste se i različite dehumanizujuće i demonizujuće metafore kroz izraze kakvi su: „Ova zaraza se širi…“, „pošast“, „tumor“, „paraziti“, „pijavice“, „hobotnica“ sa „pipcima“ (metafora o „svetskoj hobotnici“ koja sve obuhvata), „hidra sa više glava“ (stalno „izrasta“ i nemoguće je iskoreniti), „paukova mreža“, „zmijsko leglo“, „siva eminencija iz senke“ (u nizovima narativa o „tajnom upravljanju“). Iako se ovde ne pominju Jevreji direktno, poruka je u kontekstu sa ostatkom sadržaja sasvim jasna. Ove metafore se ponekad koriste i za druge grupe, pa je važno razaznati o čemu se radi kroz kontekst ostatka sadržaja.

Smisao korišćenja kodiranog jezika antisemitizma jeste normalizacija i širenje antijevrejskih poruka kroz privid „aluzije“ umesto eksplicitne izjave, uz istovremeno stvaranje prostora da se zadrži mogućnost poricanja („nismo to rekli, nismo pomenuli Jevreje!“).

U praksi, ovi kodovi često idu ruku pod ruku sa govorom mržnje, relativizacijom ili negiranjem Holokausta, kao i pozivima na nasilje. Razumevanje porekla i funkcije kodova važno je za analizu savremenog antisemitizma.

Kodirani jezik antisemitizma masovnije se širi od kraja 20. veka: najpre kroz grafite, fanzine i propagandni materijal neonacističkih i drugih rasističkih i ekstremističkih grupa, a zatim, sa razvojem interneta, kroz četove, forume, blogove, mimove i komentare na društvenim mrežama. Razni brojevi postali su prepoznatljive antisemitske šifre (na primer, broj 88 shvata se kao skraćenica nacističkog pozdrava „Heil Hitler!“). Koristeći višestruke zagrade na poseban način, antisemiti na mrežama obeležavaju navodno „jevrejske“ osobe ili teme (tzv. „echo“: „(((…)))“). Svrha ovakvog kodiranja je da se izbegnu sankcije i moderacija, a da se poruke učine prepoznatljivim za upućene.

Razumevanje ovih kodova pomaže da se antisemitske poruke pravovremeno prepoznaju i spreče, ali i da se spozna postojanost i prisustvo antisemitizma u našoj svakodnevnici.

15. Antisemitizam i internet

Internet proširuje mogućnosti za pristup znanju i učenju, ali istovremeno omogućava i brzo širenje lažnih informacija, antisemitskog govora mržnje i digitalnog nasilja (nasilja u digitalnom okruženju). Istovremeno, internet nudi alate za distribuciju kvalitetnog obrazovnog materijala, proveru činjenica i prijavu govora mržnje.

Ključ je u razvoju medijske i digitalne pismenosti, prepoznavanju obrazaca antisemitske propagande i stvaranja alata i praksi za pravovremeno reagovanje na štetne sadržaje i digitalno nasilje.

Kao globalna mreža, internet omogućava pregled ogromne količine podataka različitog kvaliteta i verodostojnosti i trenutnu razmenu informacija i mišljenja, pa antisemitski narativi više nisu zasnovani isključivo na lokalnim prilikama, tradiciji, kulturi i društveno-političkoj situaciji u lokalnoj sredini, već dobijaju globalni karakter. Anonimnost, algoritamske preporuke (predlozi sadržaja na osnovu ponašanja korisnika) i masovnost komentara olakšavaju normalizaciju netolerancije, govora mržnje, predrasuda i teorija zavere. Skriveni iza avatara i korisničkih imena, antisemiti regrutuju istomišljenike, organizuju se u zatvorenim grupama, recikliraju mimove i po potrebi koriste kodirani jezik kako bi izbegli moderaciju.

Onlajn antisemitizam javlja se u različitim formama, u postovima, blogovima, podkastima. Tu spadaju otvorene uvrede i pretnje, mimovi i vicevi, pseudo-analize zasnovane na teorijama zavere, revizionistički ili negacionistički sadržaji, kao i koordinisane kampanje targetiranja pojedinaca ili institucija. Komentari ispod vesti i objava na društvenim mrežama postali su jedan od najmasovnijih kanala širenja antisemitskih poruka. Iako moderatori sajtova i platformi često uklanjaju takve objave, važno je imati u vidu da nisu svi kanali moderirani i da se sve češće koristi kodirani jezik kako bi se prikrio antisemitski karakter poruka. Posebno nakon velikih događaja (ratovi, teroristički napadi, političke i ekonomske krize) primećuje se uvek nagli skok antijevrejskih komentara i sadržaja. I u Republici Srbiji očigledan je bio značajan porast antisemitiskih sadržaja u vezi sa Kovid pandemijom, i nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine.

Istraživanja ukazuju da antisemitski mimovi, kodirani humor i glorifikacija nacizma normalizuju iskrivljenje istorije Holokausta i mogu podsticati radikalizaciju i nasilje. Zbog toga je ključno graditi medijsku, informacionu i digitalnu pismenost, kako bi korisnici umeli da procenjuju sadržaje i odole manipulacijama. Veoma je važno angažovanje platformi i regulatora, kao i obavezivanje kreatora sadržaja i odgovornih kompanija da, uz moderaciju i kontrolu problematičnih sadržaja, postavljaju oznake za proveru činjenica i upućuju na proverene i autoritativne izvore podataka i informacija, kako bi se činjenicama raskrinkala antisemitska propaganda i iskrivljenje Holokausta. U Republici Srbiji ne postoje centralni autoritativni resursi ove vrste. Vebsajt AboutHolocaust.org (obrazovni sajt koji su razvili UNESCO i Svetski jevrejski kongres – WJC) dostupan je i na srpskom jeziku i pruža proverljive činjenice o Holokaustu i materijale za borbu protiv negiranja i iskrivljavanja istorije Holokausta na internetu. Dobar izvor je i Enciklopedija Holokausta Američkog muzeja Holokausta (USHMM). Kada je reč o antisemitizmu, za sada jedini orijentir na srpskom jeziku je „ABC o antisemitizmu“.

Korisne prakse uključuju i dosledno dokumentovanje i prijavljivanje problematičnih sadržaja, praćenje i dokumentovanje antisemitskih incidenata na internetu, kao i obezbeđivanje podrške žrtvama. U Republici Srbiji za sada ne postoje specijalizovani alati za prijavljivanje, praćenje i dokumentovanje ovakvih incidenata. U školama i kulturnim institucijama preporučljivo je kombinovati obrazovanje o Holokaustu sa obukom prepoznavanja savremenih onlajn obrazaca mržnje i medijsku pismenost.

Neophodno je pažljivo balansirati slobodu izražavanja i ograničenja govora mržnje, za šta su potrebni snažna i funkcionalna pravna država, izgradnja koalicija različitih aktera (uključujući civilno društvo i jevrejsku zajednicu) i investiranje u digitalno građanstvo i „digitalnu higijenu“. U ovom kontekstu važna je definicija antisemitizma Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust (IHRA), jer pruža okvir za razumevanje i prepoznavanje antisemitizma i razlikovanje onoga što se mora prihvatiti kao deo pluralističke debate i kritičkog mišljenja od onoga gde se sloboda izražavanja završava i prelazi u antisemitski govor mržnje.

16. Antisemitizam i Izrael

Osnivanje države Izrael (1948) i sukobi na Bliskom istoku često se koriste kao povod da se svim Jevrejima nameće odgovornost za stvarne ili izmišljene postupke države Izrael ili pojedinaca političara ili drugih predstavnika Izraela.

Legitimno je kritikovati odluke, izjave ili činjenja zvaničnih organa i predstavnika države izrael, kao što to važi i za politiku i političare bilo koje druge države. Antisemitizam počinje tamo gde se primenjuju dvostruki standardi kada je u pitanju država Izrael, kada se Jevrejima negira pravo na samoopredeljenje, Izraelu negira pravo postojanja ili se poziva ne njegovo uništenje, ili gde se u govoru o Izraelu koriste klasični antisemitski mitovi i simboli.

Negativna generalizacija i demonizacija bilo kojeg celog naroda je uvek izraz mržnje. Posebno je opasno kada se kritika prema Izraelu izražava kroz uvrede, pretnje i nasilje prema lokalnim Jevrejskim zajednicama.

U osmansko doba nije postojala jedinstvena administrativna jedinica pod jednim nazivom koja bi obuhvatala prostor današnjeg Izraela. Britanci su po uspostavljanju uprave 1917. koristili naziv „Palestine“, na arapskom „Filastin“, a u hebrejskim službenim natpisima „Eretz-Yisrael“ (hebr. „Zemlja Izrael“).

Organizovano doseljavanje Jevreja na ovu teritoriju počelo je 1882. godine, dok je bila deo Osmanskog carstva. Doseljavanje se odvijalo u imigracionim talasima koji se nazivaju „alije“ (hebr. „aliyah“). Prve jevrejske izbeglice pristizale su delom posle pogroma u Ruskom carstvu, a delom iz drugih delova Evrope, u okviru buđenja jevrejskog nacionalnog pokreta — cionizma, kada se artikulisala ideja stvaranja nacionalne domovine za Jevreje. Doseljavanje se nastavilo i nakon uspostavljanja britanske uprave 1917. godine i značajno se pojačalo 1930-ih, sa usponom nacizma, kada su mnogi Jevreji bežali iz Evrope. Posle Holokausta, u kojem je ubijeno šest miliona Jevreja i jevrejski život u Evropi gotovo uništen, doselile su se stotine hiljada preživelih i izbeglica, u potrazi za sigurnošću i obnovom života.

Izrael je zvanično osnovan 1948. godine kao nacionalna država Jevreja. I nakon osnivanja, u Izrael se doseljavao veliki broj Jevreja iz različitih delova sveta. Tokom narednih decenija Izrael je više puta ratovao sa susednim arapskim državama (Egiptom, Jordanom, Libanom, Sirijom i dr.). U propagandi pojedinih država i aktera u regionu, kao i u Iranu, često se ne kritikuje samo politika države Izrael, već se na meti nalaze Jevreji kao narod, reprodukuju se stereotipi i predrasude, relativizuje ili negira Holokaust i upućuju pozivi na uništenje Jevreja. U takvim okruženjima raširen je konspirološki antisemitizam, a pamfleti poput „Protokola sionskih mudraca“ (antisemitski falsifikat) tretiraju se kao istorijska literatura i distribuiraju širokoj publici.

Posebno je problematično kada kritikovanje Izraela ili izraelske politike preraste u uvrede, pretnje ili verbalne i fizičke napade na lokalne jevrejske zajednice u drugim zemljama, pojedince, institucije, predstavnike, bogomolje ili imovinu zajednice ili pojedinaca, kao i na druge institucije i organizacije koje iz nekog razloga smatraju „jevrejskim“ ili se dovode u vezu sa Jevrejima iako to nisu. Ovakve pojave, koje se dešavaju i u Republici Srbiji, su uvek izraz antisemitizma.

I u Evropi, Severnoj Americi, ali i drugim delovima sveta, u delu političke levice rasprostranjene su manifestacije antisemitizma koje prelaze granice prihvatljive kritike Izraela i prelaze u demonizaciju celog jevrejskog naroda, pa sve do poziva na uništenje Izraela i Izraelaca, kao i do napada na lokalne jevrejske zajednice u tim zemljama. Ovakvi oblici antisemitizma neretko su prisutni na propalestinskim protestima na univerzitetima u SAD i drugim zemljama, uključujući i maltretiranje jevrejskih studenata, profesora i drugog osoblja.

U praksi, razlika između legitimne kritike Izraela i antisemitizma vidi se kroz nekoliko pokazatelja. Sasvim je prihvatljivo neslaganje i kritika neke konkretne mere, izjave ili postupka nekog političara ili državnog organa, vojne ili policijske akcije, ako se isti kriterijumi primenjuju i na druge države. Problem nastaje kada se: (1) Izraelu postavljaju zahtevi koji se ne postavljaju nikome drugom (dvostruki standardi), (2) dovodi u pitanje pravo Jevreja na nacionalnu državu (delegitimizacija) ili (3) koristi se terminologija koja dehumanizuje Jevreje ili državu Izrael (demonizacija).

Poseban oblik antisemitizma jesu poređenja Izraela ili Izraelaca sa nacistima i nacizmom, što se čini sa namerom da se svim Jevrejima nanese uvreda i emotivna bol, i da se ponize žrtve i relativizuje i umanjuje sam Holokaust.

Kada je reč o antisemitizmu povezanim sa Izraelom ili kritikom Izraela, pokazalo se da je dobra praksa za medije, škole i kulturne institucije da se koristi precizna terminologija i sprovodi kontekstualizacija pojmova kako bi se izbegle neprecizne i pogrešno upotrebljene kvalifikacije, striktno razdvajaju politički akteri od versko-etničkih zajednica, i insistira na proverenim informacijama.

17. Antisemitizam i cionizam

Cionizam, kao pokret za pravo Jevreja na svoj nacionalni identitet i domovinu, ponekad je meta kritika koje prelaze u antisemitizam. Retorika koja osporava pravo Jevreja na samoopredeljenje i sopstvenu državu uvek je izraz antisemitzma. Cionizam se često pogrešno i maliciozno predstavlja kao ekspanzionistička, imperijalistička ili rasistička ideologija, nekada namerno, iz čisto antisemitiskih motiva, a nekada iz neznanja i neinformisanosti. 

Cionizam je politički i nacionalni pokret nastao krajem 19. veka sa ciljem stvaranja nacionalne domovine za Jevreje. Pokret je bio odgovor na rastući antisemitizam i progon Jevreja u Evropi, kao i na težnje za jevrejskim nacionalnim identitetom i samostalnošću u vreme kada su i drugi evropski narodi gradili svoje nacije i državnost. Cionizam je kroz istoriju nailazio na različite reakcije među Jevrejima, od entuzijazma do protivljenja. Stvaranjem države Izrael 1948. godine ispunjenjen je osnovni cilj, ali je pokret i dalje prisutan kao politička snaga, kako unutar Izraela tako i u jevrejskim zajednicama širom sveta, koji u ogromnoj većini podržavaju ideju da i Jevreji imaju pravo na samoopredeljenje, nacionalni identitet i državu. Danas, neki Jevreji doživljavaju cionizam kao izraz podrške pravu Izraela da postoji kao država, dok za druge može značiti rad na očuvanju jevrejskog identiteta i kulture.

18. Antisemitizam i Holokaust

Holokaust, genocid koji su nacisti i njihovi saradnici sproveli nad Jevrejima (1933–1945), u kojem je ubijeno oko šest miliona Jevreja, predstavlja najekstremniji izraz antisemitizma u istoriji. Antisemitizam je bio temelj nacističke ideologije i državne politike, oblikovao je i nemačke ratne ciljeve i podstakao aktivno učešće u Holokaustu drugih fašističkih, ultranacionalističkih i kolaboracionističkih režima širom Evrope.

Holokaust pokazuje da je antisemitizam kao državna ideologija u direktnoj suprotnosti sa demokratijom, vladavinom prava i ljudskim dostojanstvom. Zato je borba protiv savremenog antisemitizma istovremeno borba za očuvanje osnovnih demokratskih vrednosti celog društva, a ne samo prava jevrejske zajednice. Produbljivanje znanja o Holokaustu je važno, ali nije dovoljno za razumevanje i suzbijanje savremenog antisemitizma. Specifična strategija za borbu protiv antisemitizma u Republici Srbiji trenutno ne postoji.

Holokaust je bio sistematski i pod pokroviteljstvom države sproveden progon i ubijanje Jevreja, koji su počinili nacistička Nemačka i njeni saradnici u periodu od 1933. do 1945. godine. Ovaj genocid, u kojem je ubijeno šest miliona Jevreja, bio je najekstremniji izraz antisemitizma u istoriji.

Nacistička ideologija bila je rasistička, antisemitska i ultranacionalistička. Nacisti su mobilisali vekovne predrasude prema Jevrejima da bi normalizovali isključenje i progon i po prvi put u istoriji uveli antisemitizam kao bazu rasno utemeljene državne ideologije.

Kao totalitarni režim, nacistička Nemačka prožimala je antisemitizmom čitav javni prostor. Ministarstvo propagande je kontrolisalo film, štampu i kulturu. Omladinski i profesionalni pokreti, radne organizacije, škole i druge obrazovne institucije su u potpunosti bili u službi ideološke homogenizacije i propagande.

Antisemitizam je bio temelj nacističkog svetonazora i nemačke državne politike: od bojkota jevrejskih radnji i spaljivanja knjiga, preko zakonske segregacije putem Nirnberških zakona 1935, kada je pravno definisano „ko je Jevrejin“, oduzeta građanska prava, zabranjeni mešoviti brakovi, i donešene druge mere. Time je mržnja prema Jevrejima postala organizujući princip ne samo unutrašnjeg poretka nego i ratnih ciljeva, što je otvorilo put sistematskom, državno sponzorisanom progonu i ubistvu, od Kristalne noći do „Konačnog rešenja“ na celom evropskom kontinentu.

Holokaust se odvijao u kontekstu šireg ratnog nasilja u kojem stradaju i mnoge druge grupe žrtava i uz aktivno učešće drugih fašističkih, ultranacionalističkih i kolaboracionističkih vlada i pokreta širom Evrope, koji iz različitih sopstvenih motiva, među kojima značajno mesto ima antisemitizam, biraju da učestvuju u zločinu ili da ga samoinicijativno sprovode bez direktnog učešća nacista. Uz to, Holokaust se odvijao pred očima miliona sugrađana, pasivnih posmatrača zločina.

Antisemitizam nije mogao da iz sfere predrasude postane stub državne ideologije i vrhunski prioritet svetskog rata dok prethodno nisu demontirane demokratske vrednosti i građanska prava, postepeno, kroz niz zakonskih mera i mera propagande, što je omogućilo da mržnja postane normativna, a diskriminacija i nasilje prihvatljivi. Holokaust u okrilju nacizma je pokazao da je antisemitizam antiteza demokratiji i prosvetiteljskim idealima koji stavljaju razum, ljudsko dostojanstvo i univerzalna prava u središte društvenog poretka. Zato je i danas borba protiv savremenog antisemitizma istovremeno borba za zaštitu osnovnih društvenih vrednosti.

Važno je naglasiti da u savremenom društvu komemoracija i obrazovanje o Holokaustu nisu dovoljne mere za razumevanje antisemitizma u savremenom društvu. Sećanje na Holokaust i suprotstavljanje antisemitizmu dve su odvojene teme, koje se delimično preklapaju i važno je poznavati jednu da bi se bolje razumela druga, ali nisu međusobno zamenljive. Potrebno je razvijati specifične mere i dugoročne strategije za jačanje kapaciteta za prepoznavanje i odupiranje antisemitizmu. Neophodno je razvijati programe profesionalnog usavršavanja donosioca odluka i kreatora politika, prosvetnih radnika, radnika u kulturi, novinara, zaposlenih u javnom sektoru, policije i sudstva, i drugih, i uvesti ovu temu u školske programe za mlade.

U Evropskoj uniji je 2021. usvojena „Strategija za borbu protiv antisemitizma i zaštitu i unapređenje života jevrejskih zajednica 2021–2030“. U njoj se specificira „Sprečavanje i suzbijanje svih oblika antisemitizma“ s jedne, i „Obrazovanje, istraživanje i sećanje na Holokaust“, s druge strane, kao odvojeni ali neophodni stubovi ove strategije. Do sada su 23 zemlje članice razvile posebne nacionalne programe za borbu protiv antisemitizma. Strategija zahteva izradu nacionalnih akcionih planova i redovan monitoring sprovođenja. U Republici Srbiji trenutno ne postoji nikakav strateški plan za suprotstavljanje antisemitizmu. Centar za borbu protiv antisemitizma i netolerancije CBA osnovan je sa ciljem da se pokrene rad na ovakvoj nacionalnoj strategiji.

19. Antisemitizam i zloupotreba i iskrivljenje istorije Holokausta

Iskrivljenje Holokausta je fenomen koji se bazira na zloupotrebi istorije, ne osporavajući da se Holokaust dogodio, ali korištenjem samo dela činjenica, vađenjem događaja iz konteksta, manipulišući zaključcima i tumačenjima istorijskih činjenica “kako bi se proizvela prošlost koja je politički i društveno pogodnija i korisnija”. Iskrivljenje Holokausta ugrožava demokratiju, normalizuje antisemitizam i podstiče ekstremizam, a često služi kao alat za rehabilitaciju ideologija mržnje i pojedinaca ili grupa zločinaca. Neki od karakterističnih oblika iskrivljenja Holokausta su ralativizacija, instrumentalizacija, i zloupotreba Holokausta za promociju nacionalističke i populističke propagande. Svako iskrivljenje Holokausta je u svojoj srži manifestacija antisemitiza.

Pod negiranjem Holokausta podrazumevamo diskurs i propagandu kojom se negira istorijska stvarnost i razmere zločina nad Jevrejima tokom Holokausta, uključujući mehanizme za uništavanje (gasne komore, masovna streljanja, geta, deportacije, itd.) i genocidnu nameru da se Jevreji unište. Jednostavnim rečima, negoranje Holokausta je tvrdnja da se Holokaust nikada nije dogodio, ili da je bio mnogo manjeg obima, odnosno da je navodno lažno predstavljen mnogo većim kako bi “Jevreji imali koristi od toga”. Danas su takve pojave sve ređe, pre svega jer je Holokaust izuzetno detaljno istražen i teško je uzeti za ozbiljno argumente da se uopšte nije desio.

Danas je iskrivljenje Holokausta (Holocaust distortion) najveća savremena pretnja nasleđu Holokausta. Iskrivljenje Holokausta je fenomen koji se bazira na zloupotrebi i uzurpiranju istorijskih činjenica, ne osporavajući da se Holokaust dogodio, ali korištenjem samo dela činjenica, vađenjem događaja iz konteksta, manipulišući zaključcima i tumačenjima istorijskih činjenica, “kako bi se proizvela prošlost koja je politički i društveno pogodnija i korisnija”, kako kaže profesor Jehuda Bauer. Iskrivljenje Holokausta označava opravdavanje, umanjivanje ili preuveličavanje, ili bilo kakvo drugo pogrešno prikazivanje poznatih istorijskih činjenica o Holokaustu. Iskrivljenje Holokausta ugrožava demokratiju, normalizuje antisemitizam i podstiče ekstremizam, a često služi kao alat za rehabilitaciju ideologija mržnje i pojedinaca ili grupa počinilaca zločina. Neki od karakterističnih oblika iskrivljenja Holokausta su ralativizacija, instrumentalizacija, i zloupotreba Holokausta za promociju nacionalističke i populističke propagande.

Relativizacija podrazumeva poređenje Holokausta s drugim događajima koji ne dosežu iste razmere sistematskog genocida. Na primer, upoređivanje pandemija, političkih sukoba ili pojedinačnih tragedija s Holokaustom vodi banalizaciji ovog zločina. To umanjuje ozbiljnost Holokausta i širi dezinformacije o njegovim uzrocima i posledicama.

Instrumentalizacija Holokausta je zloupotreba istorije koja se koristi kao alat u političkim sukobima, gde se simboli Holokausta koriste za diskreditaciju političkih protivnika. Instrumentalizacija obuhvata retoriku u kojoj se neistomišljenici porede s nacistima ili Hitlerom, ili drugim zločincima, što trivializuje genocid i koristi ga u svrhe političke manipulacije.

Zloupotreba Holokausta za promociju nacionalističke i populističke propagande uključuje korišćenje Holokausta za promociju ideja nacionalnog stradalništva i moralne superiornosti. Političke elite, naročito u populističkim i nacionalističkim režimima, često pozicioniraju sopstveni narod kao isključivu žrtvu, dok ignorišu patnje drugih kao i učešće predstavnika sopstvenog naroda u zločinima i kolaboraciji. Koristeći stradanje za vreme Holokausta za stvaranje slike sopstvenog naroda kao pravednog i nedužnog, dok istovremeno ignorišu odgovornost za druge istorijske zločine, ističu svoju „moralnu superiornost“, dok optužuju druge narode ili političke protivnike za odgovornost za Holokaust i druge zločine koji su se događali za vreme Holokausta, pre svega kako bi izbegli introspekciju ili pitanje sopstvene odgovornosti i krivice. Ovaj oblik zloupotrebe, koji se neretko sreće i u Srbiji, produbljuje etničke i političke podele, podstiče klimu agresivnog nacionalizma, rasplamsava mržnju prema drugima i potkopava univerzalnu poruku Holokausta o opasnostima netolerancije i ekstremizma.

Iskrivljenje, zloupotreba i manipulacija istorijom i nasleđem Holokausta pod pokroviteljstvom države i državne politike je rasprostranjeno širom Evrope. Ove pojave mogu, između ostalog, da obuhvataju:

  • Negiranje ili minimiziranje nacionalne i društvene odgovornost za zločine nad Jevrejima ili za saradnju sa nemačkim nacistima i drugim zločincima;
  • Odbacivanje sopstvene odgovornosti uz optuživanje drugih naroda i grupa za zločine;
  • Ograničavanje akademske i javne rasprave o istoriji Holokausta putem zakonodavstva i sankcija;
  • Političko uplitanje u tačno predstavljanje istorije u muzejima, izložbama, udžbenicima, kao i na istorijskim mestima i komemorativnim manifestacijama;
  • Odbacivanje značaja sećanja na Holokaust, spomenika ili autentičnih mesta Holokausta;
  • Veličanje, odavanje počasti, opravdavanje ili „rehabilitacija“ istorijskih ličnosti iz ere Holokausta, uprkos njihovoj povezanosti sa zločinima, saradnjom sa nacističkom Nemačkom, ili direktnim učešćem u progonu i ubijanju Jevreja;

Vlada Republike Srbije je zvanično usvojila radnu definiciju negiranja i iskrivljenja Holokausta Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust IHRA.

Svako negiranje i iskrivljenje Holokausta je u svojoj srži direktan izraz antisemitizma i narušava razumevanje istorije Holokausta i njegovog nasleđa. Ovakve pojave su ili motivisane antisemitizmom, ili, čak i ako su inspirisane drugim motivima, kao indirektnu posledicu imaju širenje i promociju antisemitizma. Umesto da Holokaust bude univerzalna opomena protiv mržnje, njegovo iskrivljavanje postaje alat za produbljivanje mržnje i rasplamsavanje sukoba.

Važno je razlikovati legitimnu naučnu raspravu o detaljima, uz pouzdane izvore i jasnu metodologiju, od pokušaja da se dokaže da zločin „nije postojao“ ili „nije bio tako strašan“. Dobra praksa u obrazovanju i medijima podrazumeva rad sa primarnim izvorima (svedočenja, dokumenta, presude), kritičko čitanje, jasno imenovanje negiranja i iskrivljavanja, kao i osnaživanje učenika i publike da prepoznaju manipulacije. Iskrivljenje i negiranje Holokausta ne samo da vređaju uspomenu na žrtve, već povređuju njihove porodice i ugrožavaju savremene zajednice šireći antisemitizam.

20. Antisemitizam i zloupotreba termina, slika i simbola nacizma i fašizma

Antisemitske predrasude i mržnja prema Jevrejima bile su srž nacističke ideologije i važan element više fašističkih pokreta u Evropi. Upravo su te ideje vodile ka Holokaustu. Pozivanje na nacističke i fašističke simbole, slogane ili gestove normalizuje te ideologije, relativizuje Holokaust i predstavlja prepoznat oblik antisemitizma. Afirmativna upotreba termina, slika i simbola nacizma i fašizma znači identifikaciju ili glorifikaciju i u mnogim državama je kažnjiva.

I u Republici Srbiji postoje sledbenici fašističkih pokreta i mogu se naći grafiti sa fašističkim parolama i simbolima.

Rasistička shvatanja o „jevrejskoj opasnosti“, Jevrejima kao „parazitima“ i „nižoj rasi“ bila su jedan od temelja nemačke nacističke propagande i politike koje su vodile ka genocidu. Ovakvi i slični antisemitski stavovi bili su prisutni i u nizu fašističkih i ultranacionalističkih pokreta u raznim delovima Evrope. Primeri takvih pokreta su ustaški pokret, Zbor Dimitrija Ljotića, Strelasti krstovi (mađarska profašistička, radikalno desna i izrazito antisemitska partija) i drugi. Ti pokreti se opravdano smatraju antisemitskim, a njihovi simboli i pozdravi (svastika, SS-rune, nacistički pozdrav sa podignutom rukom, pozdrav „Za dom spremni“ – ustaški pozdrav iz perioda NDH, i slično) neraskidivo su povezani sa progonima i genocidom nad Jevrejima, ali i drugim grupama žrtava.

Savremeni ekstremisti i sledbenici ovih ideologija ponekad posežu i za kodiranim varijantama ovih simbola (brojevi, akronimi, stilizovane verzije istorijskih znakova) kako bi prikrili poruku ili zaobišli zabrane. Svaka upotreba ovih simbola, makar navodno „samo u šali“ ili „ironično“, ne samo da oživljava antisemitske sadržaje iz prošlosti, već i zastrašuje današnje jevrejske zajednice, vređa uspomenu na žrtve Holokausta, podstiče mržnju i doprinosi relativizaciji Holokausta.

I u Republici Srbiji ima primera pokreta koji koriste fašističke simbole, propagiraju rehabilitaciju ratnih zločinaca, a na našim ulicama mogu se naći grafiti sa fašističkim simbolima i parolama, kakvi su kukasti krst ili „judenfrei“ (nacistički termin koji označava da je teritorija „očišćena“ od Jevreja, odnosno, drugim rečima, da su svi Jevreji sa nekog područja deportovani u geta ili logore, ili već ubijeni). Isti obrasci javljaju se i u kontekstu inicijativa za rehabilitaciju ratnih zločinaca i kolaboracionista, čime se pokušavaju opravdavati ideologije i prakse koje su bile sastavni deo progona Jevreja.

U mnogim zemljama javno isticanje nacističkih i fašističkih simbola sankcioniše se zakonima koji zabranjuju govor mržnje i podsticanje nasilja. U Republici Srbiji postoji poseban Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe njihovih simbola i obeležja (Sl. glasnik RS 41/2009).

(Vidi i segmente 18. „Antisemitizam i Holokaust“ i 14. „Kodirani jezik antisemitizma“.)

21. Memorijalizacija Holokausta i edukacija o antisemitizmu

Sećanje i učenje o Holokaustu su važan element u razumevanju opasnosti antisemitizma, ali nisu dovoljni i ne smeju se tretirati kao zamena za učenje i podizanje svesti o antisemitizmu. Tako i specifični edukativni programi o savremenom antisemitizmu sasvim sigurno moraju dotaći i temu Holokausta, ali nisu i ne mogu biti zamena učenju o Holokaustu. Ove dve teme se preklapaju u određenim segmentima, ali svaka od njih zahteva poseban pristup, kao i dovoljno vremena i prostora za adekvatno obrađivanje u edukaciji, komemoraciji i javnom diskursu.

Holokaust je genocid nad Jevrejima, sistematski planiran i sproveden u delo od strane nemačkih nacista i njihovih pomagača od 1933. do 1945. godine širom Evrope. Kulturu sećanja na Holokaust negujemo pre svega iz pijeteta prema žrtvama. Zaboraviti ubijene bi praktično značilo da su nacisti uspeli u svojim namerama da potpuno unište Jevreje i izbrišu sve tragove njihovog postojanja. Osim čuvanja sećanja na žrtve, memorijalizacija Holokausta služi i kao opomena čovečanstvu i podseća nas na užase koji nastaju kada mržnja i predrasude prevladaju nad osnovnim ljudskim vrednostima. Zato kultura sećanja na Holokaust ne služi samo obeležavanju prošlosti već ima i važnu ulogu u izgradnji moralnog kompasa koji sprečava da se slični zločini ponove. Kroz sećanje se učimo empatiji, prepoznavanju opasnosti diskriminacije i potrebi za solidarnošću u zaštiti građanskih i ljudskih prava.

Memorijalizacija Holokausta ima vrlo važnu ulogu u podizanju svesti o opasnosti antisemitizma – mržnje koja je činila centralni stub nacističke ideologije i direktno dovela do ubistva šest miliona Jevreja. Spomen-obeležja, muzeji i obrazovni programi posvećeni Holokaustu podsećaju na razorne posledice kada društvo zataji u borbi protiv predrasuda i mržnje. Međutim, samo sećanje na Holokaust nije dovoljno da bi se razumeo i suzbijao antisemitizam u savremenom kontekstu. Holokaust je specifičan primer istorijskog antisemitizma, ali mržnja prema Jevrejima niti je nastala sa dolaskom nacista, niti je nestala 1945. godine njihovim porazom. Naprotiv, antisemitizam je veoma prisutan i danas, poslednjih godina je u stalnom porastu i poprima nove oblike, poput teorija zavere, iskrivljenja Holokausta, demonizacije Izraela ili mržnje na internetu.

Stoga je neophodno kombinovati proučavanje istorije sa savremenim obrazovanjem koje prepoznaje i adresira antisemitizam u svim njegovim oblicima. Memorijalizacija može biti polazna tačka, ili jedan deo procesa jačanja svesti i produbljavanja znanja, ali se mora proširiti i na ciljane aktivnosti koje osnažuju pojedince da prepoznaju antisemitizam danas i bore se protiv te vrste mržnje u svom društvu. Samo takav pristup stvara preduslove za trajnu relevantnost sećanja na Holokaust i održivu izgradnju otpora prema antisemitizmu danas i u budućnosti.

Vidi i: 18. Antisemitizam i Holokaust; 19. Antisemitizam i zloupotreba i iskrivljenje istorije Holokausta; 24. Antisemitizam nakon 7. oktobra; 26. Šta ja mogu da uradim?; 4. Definicija antisemitizma Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust (IHRA).

22. Antisemitizam i nacionalizam

Nacionalizam je skup ideja i političkih praksi koji polazi od stava da se politička zajednica treba poklapati sa nacijom. U praksi postoje različiti oblici nacionalizma: od građanskog, zasnovanog na državljanstvu i jednakim pravima, do etničkog i isključivog, zasnovanog na poreklu, veri ili „krvi i tlu“ (nem. Blut und Boden. izvorno nacistički slogan, kasnije prisutan i u ekstremističkim krugovima). Antisemitizam se naročito pojačava u isključivim, homogenizujućim verzijama nacionalizma, u kojima se šire narativi o „unutrašnjem neprijatelju“, „petoj koloni“, „dvolojalnosti“ Jevreja ili „svetskim lobijima“.

Patriotizam i legitimna briga o javnom interesu deo su građanskog i društvenog angažmana. Problem nastaje kada se Jevreji kolektivno označavaju kao pretnja, lišavaju jednakih prava, ili kao manjinska zajednica bivaju taoci autokratije političkih moćnika.

Savremeni politički antisemitizam formirao se u 19. veku, paralelno sa usponom modernih nacija i nacionalnih pokreta. U trenucima krize (ekonomske, političke, ratne) isključivi nacionalizam često traži „žrtvenog jarca“. Jevreji su u tom kontekstu optuživani za „dvolojalnost“, „podrivanje nacije“ ili „kontrolu finansija i medija“. Sredinom i krajem 19. veka to prerasta u političke kampanje (npr. Drajfusova afera u Francuskoj), a u 20. veku nacionalizmi i fašizam u više zemalja pretvaraju antijevrejske narative u zakon, represiju i nasilje. Nacistički koncept „narodne zajednice“ bez Jevreja (Volksgemeinschaft) bio je ekstremni izraz spajanja agresivnog nacionalizma i antisemitizma, sa genocidnim ishodom.

U našoj regionalnoj istoriji postojali su pokreti i režimi koji su nacionalizam gradili na antisemitskom svetonazoru (npr. ustaški pokret, Zbor Dimitrija Ljotića, Strelasti krstovi u Mađarskoj). Danas su pojave istorijskog revizionizma i pokušaji rehabilitacije kolaboracionista, koji ujedno znače i relativizaciju progona Jevreja, često povezani sa glorifikacijom „čiste nacije“.

U savremenom diskursu, nacional-populistički narativi ponekad spajaju antisemitske tropove sa antiimigrantskim i antiuniverzalističkim porukama. Govori se o „globalistima“ i „svetskim mrežama“ koje navodno „nameću migracije“ ili „ruše nacionalni identitet“.

U nacionalističkim autokratijama i u iliberalnim ili hibridnim demokratijama, gde su ugroženi građanska prava, vladavina prava, sloboda medija i regularnost izbora, manjinska prava su po pravilu ozbiljno ugrožena. U takvoj situaciji ugrožena je svaka manjinska, pa tako i jevrejska zajednica. Bez nezavisnih institucija koje ograničavaju moć većine, država se lako instrumentalizuje za homogenizaciju i pritisak. Manjine postaju taoci političkih moćnika i često se osećaju prinuđene da javno podržavaju vlast kako bi očuvale minimum bezbednosti i pristup resursima. Tada se pojavljuju obrasci kakvi su „testovi lojalnosti“, etiketiranje manjina kao „pete kolone“, selektivna primena zakona (često kroz policijske i administrativne pritiske), finansijsko kažnjavanje ili nagrađivanje „podobnih“ organizacija, medijski linč i kampanje stigmatizacije, kao i gušenje autonomije kulturnih i verskih institucija. U takvom okruženju deo manjinskih elita biva kooptiran, a šira zajednica šalje signal „preventivnog patriotizma“, distancira se od sopstvene specifičnosti i javno iskazuje podršku vlasti da bi izbegla odmazdu.

Važno je razlikovati legitimnu kritiku konkretnih politika od narativa koji demonizuju čitavu grupu ili negiraju Jevrejima ravnopravno mesto u društvu. Inkluzivni, građanski patriotizam koji poštuje manjinska prava, pluralizam i vladavinu prava može jačati koheziju i bezbednost celog društva. Zaštita manjina nije „opcioni dodatak“ nego pokazatelj stanja demokratije u celini.

23. Antisemitizam i islamizam

Islamizam je politička ideologija koja islam vidi kao potpun državno-društveni poredak. Treba razlikovati islamizam kao ideologiju od islama kao religije, jer većina muslimana nisu islamisti. Antisemitizam ima značajno mesto u delu islamističkih struja. Ovaj fenomen je relativno nov: jača krajem 19. i početkom 20. veka, u vreme slabljenja i raspada Osmanskog carstva, a institucionalni izraz dobija osnivanjem Muslimanskog bratstva u Egiptu 1928. godine. Posle niza prekretnica na Bliskom istoku, od osnivanja države Izrael i rata 1948, preko Suecke krize 1956, do Šestodnevnog rata 1967, deo islamističkih pokreta pojačava antisemitske narative, često spajajući selektivna verska tumačenja sa uvezenim evropskim antisemitizmom, pa i nacističkim idejama. U ekstremnim organizacijama antisemitizam je otvoren i eksplicitan, što se vidi u retorici iranskog režima, Hamasa, ISIS-a i Al-Kaide, a u svojoj krajnjoj formi izražava se kroz nasilje i terorističke napade. Istovremeno, neophodno je istaći da deo neprijateljstva prema Izraelu i izraelskoj politici, posebno među Palestincima, nije uvek rezultat mržnje prema Jevrejima, već proizlazi iz političko-nacionalnog sukoba.

Islamizam ili „politički islam“ je skup političkih ideologija i pokreta koji smatraju da islam treba da oblikuje javni život, zakone i državu. Karakteristični su zahtev da šerijat (islamsko pravo) bude temelj zakonodavstva i ideja da se islamska zajednica politički uredi od reformi unutar postojećih poredaka do uspostavljanja islamske države. Ove ideje podržavaju različite grupe i organizacije: od nenasilnih partija i društvenih pokreta do džihadističkih organizacija koje koriste teror. Važno je istaći da islam kao religija i islamizam kao politička ideologija nisu isto. Većina muslimana nisu islamisti.

U islamskom svetu, u državama sa većinskim ili značajnim muslimanskim stanovništvom, i među muslimanima uopšte, antisemitizam je relativno nov fenomen koji jača krajem 19. i početkom 20. veka, uz slabljenje i raspad Osmanskog carstva.

U dugoj istoriji arapskih i islamskih društava, muslimani su tolerisali pripadnike drugih religija. Jevreji su među muslimanima živeli u uslovima pravne neravnopravnosti i plaćali posebne poreze (kao i hrišćani), ali su pogromi i masovna proterivanja bili ređi nego u hrišćanskoj Evropi. Posle proterivanja iz Španije 1492. mnogi prognani Jevreji našli su utočište u Osmanskom carstvu.

Zaokret nastaje krajem 19. veka kada Osmansko carstvo slabi, dok istovremeno hrišćani u talasima nacionalnih pokreta traže proširenje prava i nezavisnost. Tim pokretima priključuju se i Jevreji, posebno sa pojavom cionizma. Moć i prestiž Osmanskog carstva, poslednjeg muslimanskog kalifata, postepeno su opadali sve dok se posle Prvog svetskog rata carstvo nije potpuno raspalo. U tom trenutku muslimanski svet nije imao odgovor na naučnu, ekonomsku i tehnološku nadmoć Zapada, a kolonijalna uprava i kulturna dominacija Zapada stvarali su osećaj krize identiteta među muslimanima. Dok se mlada Republika Turska sekularizovala ukidanjem uticaja vere na državu, pojedine verske vođe u islamskom svetu su tvrdile da je jedini odgovor na krizu povratak religiji. Tako je u Egiptu 1928. godine osnovan pokret „Muslimansko bratstvo“ sa ciljem da se sprovede „islamska reforma“ društva i države kroz povratak religijskim normama i postepenu primenu šerijata. Tako je rođen islamizam, odnosno politički islam. (Muslimansko bratstvo će kasnije biti ideološka matica za stvaranje Hamasa.)

U islamizmu, kao ideologiji koja traži rešenje u „povratku religiji“, antisemitizam se sve više naglašava. Nakon niza kriznih i za muslimanski svet traumatičnih događaja (osnivanje Izraela i poraz arapskih armija 1948. i raseljavanje velikog broja Palestinaca, Suecka kriza 1956. i vojna intervencija Velike Britanije, Francuske i Izraela protiv Egipta, Šestodnevni rat 1967. i brz i težak poraz arapskih država kada Izrael zauzima Sinaj, Gazu, Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim i Golansku visoravan), islamizam reinterpretira odnos islama i judaizma kao „večni sukob“ (što je istorijski netačno) i u prvi plan iznosi antijevrejske verske citate koji su ranije bili marginalni, spajajući ih sa uvezenim evropskim, pa i nacističkim, antisemitskim idejama (na šta je uticalo i delovanje jerusalimskog muftije Hadž Amina el-Huseinija u Berlinu za vreme Drugog svetskog rata, kada je podržavao sile Osovine i na radiju na arapskom jeziku emitovao antisemitsku propagandu i propagandu protiv saveznika).

U ekstremnim islamističkim pokretima antisemitizam se ispoljava direktno i vrlo jasno. Iranski vođa Ali Hamenei Izrael naziva „kancerskim tumorom“ koji mora da „nestane“. Teroristički pokret Hamas još u svojoj Povelji iz 1988. sadrži motive preuzete direktno iz „Protokola sionskih mudraca“. ISIS i Al-Kaida prate isti obrazac demonizacije Jevreja kao „globalnog neprijatelja“. Zvanični logotip Hutija iz Jemena sadrži parolu: „Bog je najveći, Smrt Americi, Smrt Izraelu, Prokletstvo Jevrejima, Pobeda islamu.“ To su primeri otvorenog, eksplicitnog antisemitizma, često nasilne retorike koja normalizuje neprijateljstvo i legitimiše nasilje.

Važno je naglasiti da antisemitizam nije nikakva „karakteristika islama“ i muslimanskog sveta. U mnogim zemljama sveta mislimanske i jevrejske zajednice žive u toleranciji i bez međusobnih trvenja. U mnogim zemljama ove zajednice sarađuju na poljima borbe protiv rasizma, diskriminacije i za ostvarenje manjinskih prava. Mnogi muslimani i islamske institucije odbacuju antisemitizam. Između ostalog, Izrael i više arapskih država potpisali su ugovore o miru i normalizaciji i imaju relativno dobre odnose.

Takođe, važno je naglasiti da deo neprijateljstva prema Izraelu i izraelskoj politici, posebno među Palestincima, proizlazi iz političko-nacionalnog sukoba, a ne nužno iz mržnje prema Jevrejima. Razlikovanje antisemitizma i političkog spora ključno je za tačan i odgovoran odnos prema ovoj temi.

U ovom kontekstu treba pomenuti i fenomen radikalizacije. Radikalizacija je proces u kome pojedinac postepeno usvaja ekstremističku ideologiju i opravdava nasilje radi političkih ciljeva. Kod dela muslimana to može voditi ka prihvatanju islamizma, a u ekstremnim slučajevima i ka džihadističkom nasilju.

I u Republici Srbiji ima slučajeva antisemitskih incidenata čiji su koreni u islamizmu. Ekstreman primer je napad na Ambasadu Izraela u Beogradu 29. juna 2024. godine, kada je radikalizovani napadač, Miloš (Salahudin) Žujović, konvertit povezan s islamističkim krugovima, pokušao da ubije pripadnika Žandarmerije koji je radio na obezbeđenju ambasade. Kasnije je objavljeno i da je ISIS u svom biltenu preuzeo odgovornost za napad. Utvrđeno je da je napadač prethodno izviđao različite potencijalne mete svog napada, među kojima su bili beogradska sinagoga Sukat Šalom i zgrada Jevrejske opštine u ulici Kralja Petra u Beogradu, iz čega se jasno može zaključiti da njegova meta nisu bili „Izrael“ i državne institucije, već Jevreji — bilo iz lokalne jevrejske zajednice u Srbiji, bilo iz Izraela.

24. Antisemitizam nakon 7. oktobra

Teroristička organizacija Hamas je izvela iznenadne napade u Izraelu 7. oktobra 2023. Žrtve u bili uglavnom izraelski civili i mladi posetiocu muzičkog festivala. Ubijeno je oko 1.200 ljudi, a 251 osoba odvedena je kao talac u Gazu. Usledio je snažan odgovor izraelskih oružanih snaga u Pojasu Gaze, sa velikim razaranjima i civilnim žrtvama. Nakon 7. oktobra širom sveta je zabeležen nagli porast antisemitskih incidenata: napadi i pretnje, skrnavljenje sinagoga i spomenika, targetiranje jevrejskih učenika i studenata, onlajn zastrašivanje i bojkot-kampanje. Porast antisemitskih incidenata osetio se i u Srbiji.

Jedna od posledica ove krize je da mnogi memorijalni centri i muzeji Holokausta, institucije, organizacije i pojedinci koji se bave Holokaustom i suprotstavljanjem antisemitizmu primaju pretnje i uvrede, spomenici se oštećuju, a nastavnici se sve češće ustručavaju da obrađuju teme o Jevrejima i Holokaustu. Zbog toga je edukacija o Holokaustu i javno zagovaranje borbe protiv antisemitizma u ovim okolnostima posebno otežano. Ove pojave je osudila i Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust IHRA.

Palestinska teroristička organizacija Hamas je 7. oktobra 2023. izvela iznenadne napade na izraelske zajednice u području naselja uz granicu sa Pojasom Gaze. Reč je pretežno o kibucima, malim zajednicama kooperativne tradicije, kao i gradovima Sderot i Ofakim. Među prvim metama bio je i muzički festival „Nova (Supernova) Sukkot Gathering“ na kome je bilo približno 3.500 mladih. Primarne mete napada bili su nenaoružani civili, ljudi u svojim domovima i na radnim mestima, kao i posetioci festivala. Tom prilikom je ubijeno oko 1.200 osoba, a 251 je oteta i odvedena u zatočeništvo u Gazi kao taoci.

Odgovor izraelskih oružanih snaga bila je široka kampanja u Pojasu Gaze koju su, pored gubitaka među pripadnicima Hamasa, pratile velika razaranja infrastrukture i civilne žrtve. U svetskoj javnosti i medijima usledila je snažna polarizacija, pri čemu su društvene mreže postale glavni kanal za širenje narativa i mobilizaciju protesta. Već u prvim satima i danima posle 7. oktobra, u pojedinim medijima, a naročito na društvenim mrežama, zabeleženi su sadržaji koji su slavili Hamasov napad na izraelske civile i komentarisali ga sa entuzijazmom, mnogo pre nego što je usledila reakcija izraelske vojske. Fotografije i video-snimci iživljavanja nad zarobljenim i ubijenim civilima, koje je sam Hamas snimao, deljeni su na mrežama i prikazivani sa odobravanjem i izrazima podrške.

U nedeljama i mesecima nakon 7. oktobra u više država zabeleženi su istorijski visoki nivoi antisemitskih incidenata: napadi i pretnje, skrnavljenje sinagoga, targetiranje jevrejskih učenika i studenata, zastrašivanje i onlajn pretnje, bojkot-kampanje usmerene protiv preduzeća koja se percipiraju kao „jevrejska“, kao i obeležavanje i oštećivanje stambenih i poslovnih objekata u jevrejskom vlasništvu. Naročito u jednom delu političke levice, a posebno ekstremne levice, odmah nakon napada došlo je do snažnog porasta manifestacija antisemitizma. Tako je bilo i u Republici Srbiji. U Beogradu su se pojavili propalestinski grafiti kojima su obeležene zgrade čiji su vlasnici Jevreji, “jevrejske” ili izraelske firme, kao i niz grafita sa antisemitskim porukama. Jedan od najtežih incidenata bio je napad na prostorije organizacije Haver Srbija u Beogradu, srpske jevrejske nevladine organizacije koja se bavi promocijom tolerancije i jevrejske kulture. Tom prilikom su zidovi isprskani crvenom farbom, a između ostalog je ispisano „Haver marš iz Srbije“, što je posebno sramotno. Nakon toga je na društvenim mrežama usledilo otvoreno likovanje i deljenje fotografija ovog incidenta. Počinioci nisu odgovarali, a sam incident nije dobio veću medijsku pažnju niti je naišao na široku društvenu osudu.

Kao posledica razbuktavanja sukoba nakon 7. oktobra nastao je i niz ozbiljnih problema u oblasti obrazovanja o Holokaustu i kulturi sećanja, kao i bezbednosti jevrejskih zajednica. Širom sveta, brojni memorijalni centri, muzeji, organizacije i institucije koje se bave Holokaustom, pa čak i preživeli Holokausta, primaju pretnje i uvrede, izloženi su bojkotu, a spomenici Holokaustu bivaju oštećivani i premazivani grafitima i antisemitskim porukama. Edukacija o Holokaustu se zbog toga našla u krizi. Neki nastavnici se ustručavaju da pominju Jevreje i obrađuju teme povezane sa Holokaustom. Beleže se pozivi na bojkot jevrejskih kulturnih sadržaja, a jevrejske zajednice širom sveta su pod rastućim pritiskom, izložene incidentima, uvredama i različitim vidovima zastrašivanja. Organizovane su masovne demonstracije podrške Palestini na kojima se često pojavljuju sadržaji antisemitskog karaktera. Jevrejski studenti i profesori na različitim univerzitetima su šikanirani i osećaju se nebezbedno. U ovakvim okolnostima je promocija važnosti borbe protiv antisemitizma i organizacija aktivnosti na edukaciji o antisemitizmu posebno otežana. Ove pojave je osudila i Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust IHRA.

Legitimna kritika države Izrael i njene politike deo je demokratske rasprave. Antisemitizam počinje tamo gde se primenjuju dvostruki standardi, gde se Jevreji proglašavaju kolektivno odgovornima, gde se negira pravo jevrejskog naroda na nacionalnu državu, ili gde se koriste parole i simboli koji pozivaju na ukidanje Izraela kao države. Parole poput „From the River to the Sea“ („Od reke do mora“), koje podrazumevaju ukidanje Izraela, prelaze granicu legitimne kritike i spadaju u retoriku koja delegitimiše postojanje jevrejske države. Sasvim je nedopustivo da se pod plaštom kritike Izraela maltretira lokalna jevrejska zajednica.

(vidi i segmente 13. „Teorije zavere“, 14. „Kodirani jezik antisemitizma“, 15. „Antisemitizam i internet“ i 16. „Antisemitizam i Izrael“.)

25. Antisemitizam i intersekcionalnost

Intersekcionalnost je analitički okvir koji objašnjava kako se različiti oblici ugnjetavanja preklapaju i međusobno pojačavaju. On polazi od prepoznavanja višeslojnih identiteta pojedinaca i zajednica. Primena intersekcionalnog pristupa na analizu antisemitizma pokazuje da se antisemitizam često ukršta sa raznim drugim formama mržnje i ksenofobije, kao što su rasizam, seksizam i mizoginija, homofobija, islamofobija, anticiganizam, antiimigrantski stavovi i dr. To objašnjava zašto porast antisemitske retorike često ide ruku pod ruku sa rastom drugih vidova mržnje. Intersekcionalni pristup pomaže da prepoznamo kumulativnu štetu koju trpe ljudi na preseku više identiteta, da gradimo koalicije zasnovane na solidarnosti i jačamo zajedničku borbu za dostojanstvo, jednakost, toleranciju i građanska prava.

Intersekcionalnost je pojam koji je kao analitički okvir uvela pravna teoretičarka Kimberlé Crenshaw 1989. godine, kako bi opisala kako se različiti oblici ugnjetavanja (kao što su rasizam, seksizam i slično) preklapaju i stvaraju jedinstvena iskustva diskriminacije i privilegija. Intersekcionalnost ima korene u raspravama crnačkog feminizma 1970-ih, koje su ukazivale na ukrštanje različitih oblika ugnjetavanja, odnosno borbu na dva fronta: protiv seksizma unutar Pokreta za građanska prava i protiv rasizma unutar ženskog pokreta.

Intersekcionalni pristup razumevanju antisemitizma je od suštinskog značaja jer priznaje višeslojne identitete pojedinaca i zajednica. Jevreji, kao i svaka druga grupa, ne postoje u vakuumu, već pripadaju različitim društvenim kategorijama (kakvi su rasa, pol, seksualna orijentacija, klasa) koje oblikuju njihova iskustva diskriminacije i privilegije.

Antisemitizam se ne „pojavljuje“ tek tako sam od sebe, kao ni druge vrste predrasuda. Skok u antisemitskoj retorici često signalizira porast i drugih oblika mržnje — bilo da je reč o islamofobiji, anticiganizmu, antiimigrantskom raspoloženju, homofobiji ili mizoginiji. Svi ovi oblici mržnje imaju svoje specifičnosti, ali dele zajedničke narative i metode: traženje žrtvenog jarca, dehumanizaciju, teorije zavere i potrebu da se „drugi“ demonizuje.

Ovo preklapanje nije slučajno. Ako želimo delotvorno da se borimo protiv antisemitizma, moramo prepoznati kako on koegzistira s drugim oblicima diskriminacije, pokazati poštovanje prema različitim žrtvama i podizati svest o povezanosti različitih oblika predrasuda i ksenofobija.

Posmatranje antisemitizma kroz intersekcionalnu prizmu osvetljava složenost ovog fenomena i naglašava potrebu za inkluzivnim i nijansiranim pristupima u borbi protiv antisemitizma, prepoznajući kako se ukršta sa drugim oblicima ugnjetavanja. Ovaj pristup ne samo da pomaže u efikasnijem suzbijanju antisemitizma, već i jača šire napore ka jednakosti i pravdi za sve.

Antisemitizam i rasizam: Istorijski gledano, antisemitizam je često bio rasno motivisan, kao što se vidi u nacističkoj ideologiji koja je Jevreje smatrala posebnom i inferiornom rasom. Danas antisemitizam može biti u sprezi sa rasizmom u kontekstima gde se Jevreji posmatraju kroz rasnu prizmu ili kada se antisemitska retorika koristi zajedno sa širim rasističkim ideologijama.

Antisemitizam i islamofobija: U nekim slučajevima, antisemitizam i islamofobija se preklapaju, posebno u kontekstima gde su i Jevreji i muslimani meta istih grupa ili ideologija. Ovo se može videti u krajnje desničarskim pokretima koji promovišu širu ksenofobičnu agendu protiv i Jevreja i muslimana.

Antisemitizam i seksizam: Antisemitizam se može preklapati i sa seksizmom, posebno u načinu na koji su jevrejske žene stereotipizovane ili bivaju meta napada. Na primer, jevrejske žene mogu doživeti jedinstvene oblike mizoginije koji su vezani za njihov religijski ili etnički identitet, kao što su stereotipi da su previše kontrolisane ili manipulativne.

Antisemitizam i homofobija: LGBTQ+ Jevreji mogu doživeti diskriminaciju i zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta i zbog svog jevrejskog identiteta. U nekim slučajevima, antisemitski tropi se koriste da bi se podrivali ili napadali LGBTQ+ identiteti, mešajući homofobiju sa antisemitskim narativima.

Antisemitizam i anticionizam: Iako kritika politike Izraela nije inherentno antisemitska, anticionizam može biti u sprezi sa antisemitizmom kada prelazi u demonizaciju ili delegitimizaciju Jevreja kao celine. Ovo ukrštanje postaje posebno složeno u političkom diskursu, gde legitimna kritika Izraela ponekad može preći u širu antisemitsku retoriku.

Antisemitizam i anticiganizam: Ova dva istorijski ukorenjena oblika mržnje, karakteristična za evropski kulturni milje i nasleđe, počivaju na dehumanizaciji, teorijama zavere i traženju žrtvenog jarca. Oba su istorijski vodila ka nasilju i društvenom isključivanju, i obe grupe su za vreme nacizma bile žrtve genocida koji su sprovodile nacistička Nemačka i drugi fašistički i ultranacionalistički režimi širom evropskog kontinenta. Potrebno ih prepoznavati i suzbijati u okviru šire borbe protiv rasizma i diskriminacije, a sećanje na žrtve Holokausta i Samudaripena (genocida nad Romima) negovati i braniti od negiranja i iskrivljenja.

Antisemitizam i antiimigrantskim stavovi: Narativi o “zameni stanovništva“ i “svetskim lobijima“ prikazuju Jevreje kao navodne organizatore migracija, a migrante kao pretnju društvu. Takvo ukrštanje normalizuje ksenofobiju, podstiče stigmatizaciju i nasilje nad obe grupe i legitimiše restriktivne politike pod izgovorom “bezbednosti“ ili “zaštite kulture“.

Prepoznavanjem ovih preklapanja i preseka, možemo bolje razumeti jedinstvene izazove sa kojima se suočavaju Jevreji koji takođe pripadaju drugim (marginalizovanim) grupama. Takođe, intersekcionalni pristup pomaže u izgradnji koalicija i solidarnosti među različitim pokretima koji se bore protiv svih oblika ugnjetavanja, osiguravajući da se antisemitizam tretira unutar šireg društvenog zalaganja za pravdu.

26. Šta ja mogu da uradim?

Suzbijanje antisemitizma nije zadatak Jevreja i jevrejske zajednice, već mora biti zajednički napor svih građana kako bi živeli u demokratskom i bezbednom društvenom okruženju — u školi, na poslu, na ulici i na mreži.

Polazna tačka i osnovni princip je da antisemitizam uvek mora biti odmah, nedvosmisleno i principijelno osuđen kad god se pojavi. Razvijanje kompetencija za demokratsko društvo, a u prvom redu kritičkog mišljenja, empatije i tolerancije, kao i medijske pismenosti, takođe sprečava pojavu i širenje diskriminatorskog ponašanja.

Suzbijanje antisemitizma od presudnog je značaja za opstanak i dalji razvoj jevrejskih zajednica, kako u Srbiji, tako i u svetu. Aktivno suprotstavljanje antisemitizmu i rad na njegovom suzbijanju ne samo da štiti naše jevrejske sugrađane, već doprinosi osnaženju demokratskog i tolernatnog društva i države, ali i oplemenjuje ličnost i čini te boljim čovekom.

Najbolji i najučinkovitiji lek protiv antisemitizma je edukacija i prevazilaženje predrasuda. Svaki pojedinac može da se pravilno informiše i usvoji znanja i veštine potrebne za kritičko mišljenje, izgradnju demokratskih kompetencija, toleranciju i prevenciju antisemitizma. Suzbijanje antisemitizma vrši se kroz razmenu znanja i edukaciju, ali i prijavljivanjem antisemitskih akcija i sadržaja nadležnim organima.

Evo nekoliko predloga šta ti možeš da učiniš:

  • Uči i uči druge.
    Upoznaj istoriju i savremeni život jevrejskih zajednica u Srbiji. Saznaj više o antisemitizmu. Koristi međunarodno prepoznate alate kakva je radna definicija antisemitizma Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust (IHRA). Neguj kritičko mišljenje i analiziraj izvore informacija (ko je autor, koji su dokazi, koji je kontekst). Razvijaj empatiju, toleranciju i podršku različitosti.
  • Neguj odgovoran jezik i digitalnu higijenu.
    Izbegavaj generalizacije, proveravaj činjenice pre deljenja, koristi tačnu terminologiju i kontekst. Ne amplifikuj štetan sadržaj (ne lajkuj, ne šeruj) već ga prijavi platformi i ponudi proverene informacije kao alternativu antisemitskim lažima i propagandi.
  • Reaguj na mržnju.
    Ukoliko se pred tvojim očima dešava verbalni ili fizički antisemitski napad — reaguj, ne budi pasivni posmatrač, ali ostani bezbedan! Jasno daj do znanja da je to neprihvatljivo. Isto važi i ukoliko vidiš antisemitski sadržaj na mreži ili grafit na ulici: dokumentuj i prijavi incident odgovornim i relevantnim institucijama — nadležnim instancama u školi ili na radnom mestu, moderatorima na onlajn platformi, uredniku i redakciji TV programa i drugih tradicionalnih medija, i organima reda. Možeš obavestiti i jevrejsku zajednicu ili neku od nevladinih organizacija specijalizovanih za edukaciju, monitoring i suzbijanje antisemitizma kakve su Centar za borbu protiv antisemitizma i netolerancije (CBA), Terraforming i Haver Srbija.
  • Podrži žrtve.
    Uputi reči podrške, ponudi praktičnu pomoć i, po potrebi, poveži ljude sa lokalnom jevrejskom zajednicom ili nevladinim organizacijama koje pružaju podršku i rade na edukaciji, monitoringu i suzbijanju antisemitizma.
  • Jačaj mreže i saradnju.
    Poveži se sa lokalnim zajednicama i organizacijama koje se bave edukacijom i suzbijanjem antisemitizma. Delite resurse, organizujte radionice, tribine i razgovore sa ciljem učenja i razmene iskustava.

Neke od odgovora na pitanje šta svako od nas može i treba da uradi u borbi protiv antisemitizma donose Globalne smernice za borbu protiv antisemitizma, usvojene u Buenos Ajresu 17. jula 2024. Ovaj dokument, rezultat dogovora državnih predstavnika, specijalnih izaslanika i nacionalnih koordinatora koji se bave antisemitizmom, u saradnji sa međunarodnim telima, podržale su 32. zemlje, uključujući i Republiku Srbiju.

Abc o antisemitizmu

PITANJA

  1. Ko su jevreji?

  2. Šta je antisemitizam?

  3. Antisemitizam je “kanarinac u rudniku”

  4. Definicija antisemitizma Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust IHRA

  5. Termin antisemitizam

  6. Kako se izražava antisemitizam?

  7. Na koji način su pogođene žrtve antisemitizma?

  8. Ko su antisemiti?

  9. Antisemitizam kroz istoriju

  10. Antisemitizam u Srbiji

  11. Stereotipne „osobine“ Jevreja

  12. Kako prepoznati antisemitizam – 3D: delegitimizacija, demonizacija, dvostruki standardi?

  13. Teorije zavere

  14. Kodirani jezik antisemitizma

  15. Antisemitizam i internet

  16. Antisemitizam i Izrael

  17. Antisemitizam i cionizam

  18. Antisemitizam i Holokaust

  19. Antisemitizam i zloupotreba i iskrivljenje istorije Holokausta

  20. Antisemitizam i zloupotreba termina, slika i simbola nacizma i fašizma

  21. Memorijalizacija Holokausta i edukacija o antisemitizmu

  22. Antisemitizam i nacionalizam

  23. Antisemitizam i islamizam

  24. Antisemitizam nakon 7. oktobra

  25. Antisemitizam i intersekcionalnost

  26. Šta ja mogu da uradim?

„ABC o antisemitizmu“ je razvijen uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke kroz mikro-grant program Evropske mreže praktičara za borbu protiv antisemitizma EPNA.